Александар Вучо
Из пројекта Википедија
Александар Вучо (Aleksandar Vučo; 25. септембар 1897 - 21. јул 1985) писац, надреалиста.
Као писац се веома разликује и од Матића и од других надреалиста, иако је заједно с Матићем најизразитији пример коауторства у нашој литератури.
Јавио се у раним 20-им годинама песмама које лирском мекоћом и мелодиозношћу подсећају на Црњанског. У доба надреалистичког покрета објавио је три поеме:
- Хумор Заспало (1930),
- Неменикуће (1932) и
- Ћирило и Методије (1932).
У њима је раскид с конвенцијама традиционалног песничког језика доведен до крајности. Оне су пуне вербалних досетки, игри речима, каламбура, смелих импровизација, бизарних и вибрантних спојева речи, „изван протектората разума“, како је приметио песник.
- Поема Хумор Заспало
врхунац је те поезије апсурда и алегоричности, најозлоглашеније наше модерно песничко дело, нека врста „Краља Ибија“ српске поезије. Грађена је на хуморно-бурлескним синтагматским спојевима, на звучним подударањима без смисла, насупрот смислу или чак у инат смислу, на необичним римовањима, понекад блиским начину на који дете доживљава свет.
После ових дела изишла је поема за децу
- Подвизи дружине „Пет петлића“ (1933),
Вучово, можда, најуспешније песничко остварење. То је наставак надреалистичких поема али истовремено отварање новог круга у његовом песничком развоју, различитог од претходног и у тематском и у уметничком смислу.
Експерименти звуком и смислом, који су претходно били сами себи сврха, добили су у овој поеми дубље осмишљење. Вербални хумор доведен је у везу с реалним светом градске деце, с њиховим играма и маштањима, с њиховим стварним и измишљеним подвизима. Вучо је тако пружио деци оно што им је најближе, „слободну и живу игру духа“, и створио класично дело наше модерне поезије за децу. Социјална компонента, преломљена у овој поеми кроз призму дечјег доживљаја света, добила је у поезији 30-их година програмски карактер, што је нарочито видно у поеми
- Марија Ручара (1935),
коју је написао заједно с Душаном Матићем. За поезију насталу након рата карактеристично је вишеструко враћање првобитном: враћање у праисторијску прошлост, међу претпотопска чудовишта (алегоријска поема о борби против фашизма)
- Мастодонти, 1951),
- (Алге, 1968), роњење у „прабиљна стања“, у хладни и сеновити свет алги и другог примарног растиња
- (Неповрат Хумора Заспалог, 1978) повратак властитој песничкој младости .
Од свих надреалиста Вучо се најраније окренуо роману. Његов први роман
- Корен вида (1928)
изразио је лирско дело саткано од аутобиографске грађе поступком прилагођеним логици сна. Опсежни коауторски роман
- Глухо доба (1940)
представља заокрет од поезије ка фактографском сувопарном реализму. У послератним романима он напушта тај пут и враћа се својим надреалистичким искуствима. Три романа о судбини грађанског интелектуалца у револуцији,
- Распуст (1954),
- Мртве јавке (1957) и
- Заслуге (1966),
које је неко назвао београдском трилогијом, представљају, по речима аутора, „сведочанство о судару човека са апсурдом око себе и у себи“. Радња се одвија на два плана, у две временске равни, у садашњем времену, које обухвата ратна и поратна збивања, и у прошлости, од почетка овог века до рата. Два се плана међусобно преплићу. Драган Манојловић, јунак трилогије, враћајући се у детињство и младост да пронађе себе, покушава да из крхотина сећања сачини свој лик. Поступак којим је остварено то трагање за изгубљеним временом аутор назива „унутрашњим писањем“, „унутрашњим забелешкама“.
Последњи Вучов велики романсијерски подухват, трилогија, или роман у три дела, с насловима
- Омаме (1973),
- И тако, даље Омаме (1976) и
- Омаме, крај (1980),
необичан је спој поетског, аутобиографског и романескног. Од свих његових прозних остварења то дело је најмање роман, али оно, заузврат, има највише поезије и живота, и највише личног, својственог Вучу као ствараоцу.
