Инок Исаија
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Инок Исаија
[уреди] Биографија
Веома истакнута црквена личност на Св. Гори и код Срба у XIV веку, инок Исаиja je био и преводилац са грчког. Његов превод Дионисија Ареопагита одн. Псеудо-Ареопагита био je познат не само код нас, већ и код Руса. Од њега имамо и један мали оригиналан опис о Маричкој битки и о приликама после ње, који je, због својих високих књижевних особина, запажен joш у старој књижевности. Уствари поговор у поменутом преводу, тај спис je ушао у хронограф, словенску историографску компилацију којa je у XV веку састављена у Русији, али од писца српске народности, можда Пахомија Србина, логофета и светогорског јеромонаха. Срби су хронограф добили у XVI веку и код њих je он био много преписиван све до почетка XVIII века.
[уреди] Стихови о иноку Исаији
Недовршена, или без сачуваног краја, биографија инока Исаије се налази у хиландарском рукопису који je на хартији, са воденим знацима претежно из XV века. Рукопис почиње црквеним песмама посвећеним Петру Атонском, испоснику из најстаријег доба светогорског монаштва (ваљда из IX века). Саставио их je jeдан наш писац, без сумње на Св. Гори, по имену Генадије Доместик, као што се то јасно види кз акростиха у оним песмама коje сачињавају тзв. канон. Помен „агаранских чеда ко ja свагда ратују на нас" и молба да се „скруше чељусти њихове ускоро" стављају песме, а то значи и Генадија, у доба кад су Турци представљали велику опасност али још нису сасвим овладали Балканским полуострвом. То би била друга половина XIV и прва половина XV века.
Непосредно иза краткот житија Петра Атонског, који je по свему судећи Генадијев спис, увршћено je једно знатно пространије Петрово житије, иза кога je тајном азбуком написано: „Генадие доместиг". Оно je превод с грчког. Дело je Николе, можда Синајита, и оно се у грчким рукописима јавља почевши од XI века. Генадије je вероватно само преписивач. То се житије налази и у бугарским рукописима XIV и XV века.
Хиландарски рукопис je састављен од делова писаних у разна времена, али у току XV века. Део са пространијим житијем, судећи по воденим знацима, потиче из доба између 1434. и 1482. год. Генадијево име je написао тајном азбуком без сумње сам он, а не ко други. Због тога треба узети да je Генадије писац XV века.
Сем црквених песама о Петру Атонском и његових житија, у поменутом хиландарском рукопису су још и ови састави: Осам чести слова (речи), Извод из Списа о правопису од Константина Филозофа, О писменима Црнорисца Храбра. После свих ових текстова долази биографија инока Исаије.
О рукопису je H. Дучић говорио у својим Старинама хиландарским, ко je су објављене у Гласнику Српског ученог друштва. Ту je издао Исаијину биографију. За рукопис Дучић казује да je то србуља по спољашњости тамна и худа, али по унутрашњости садржином сјајна и драгоцјена". По његовом опису, рукопис се завршавао житијем Филотеja Атонског, „писании брзолисом, a једнакијем мастилом као и оиа (повијест) о Исаији". Тоg житија више нема у рукопису. Није га било ни онда кад je Сава Хиландарац описивао хиландарске рукописе (1896).
[уреди] Запис инока Исаије о Маричкој бици
А књигу ову светога Дионисија, велим, у добра времена, дакле, почех, када божанствене цркве и Света Гора, рају сличне, цветаху као неки врт крај извора свагда напајан, а сврших је у најгора од свих злих времена, када разгневи Бог хришћане западних крајева. И подиже деспот Угљеша сву српску и грчку војску и брата својега Вукашина краља и друге многе велможе, негде до шесдесет тисућа изабране војске. И пођоше у Македонију на изгнање Турака... И по погибији мужа овог храброг, деспота Угљеше, расуше се Измаилћани и полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и неке хришћане мачем поклаше, друге у ропство одведоше, остале смрт прерана пожње, а који смрт избегоше, од глади настрадаше, јер таква глад би по свим крајевима каква не би од настанка света, а нити потом, Христе милостиви, може да буде. А које глад не погуби, њих допуштењем Божијим вуци ноћу и дању нападајући јеђаху...
- литература: Ђорђе Сп. Радојичић, СТИХОВИ О ИНОКУ ИСАИЈИ.
