Петар Иљич Чајковски

Из пројекта Википедија

Петар Иљич Чајковски (руски: Пётр Ильич Чайкoвский) ( послушај) био је руски композитор позног роматизма. Рођен је 7. маја 1840. године. Појавио се у руској музици истовремено са композиторима 'Руске петорке', али није био њихов члан. Његова музика, која је садржала руски карактер, била је јако добро прихваћена. Ипак, садржала је више западних елемената и ако је успешно комбиновао интернационалне елементе са елементима руске народне музике. Предавао је хармонију на конзерваторијуму у Москви и писао музичке критике. Материјалну независност и боравак у иностранству омогућила му је његова меценаткиња Надежда вон Мек, а њихово дописивање важан је извор података о стваралачком раду и естетским погледима Чајковског. Наступао је као диригент сопствених дела по Русији, Европи и САД-у.

Садржај 1 Детињство 2 Музичка каријера 3 Приватни живот 4 Дела 4.1 Балети 4.2 Опере 4.3 Симфоније 4.3.1 За хор, песме, камерна музика и солистичке композиције за клавир и виолину

[уреди] Детињство

Петар Иљич Чајковски рођен у градићу Воткинск (у данашњој Руској републици Удмуртији, у то време Вјатка Губернија, административна покрајина Царске Русије). Његов отац је радио у владиним рудницима као рударски инжењер. Његова мајка (друга од три жене његовог оца), звала се Александра (Рускиња Француског порекла). Његов десет година млађи брат био је Модест Иљич Чајковски, драматург, либерал и преводилац. Од своје пете године ишао је на часове клавира и већ за неколико месеци свирао је одлично. 1850, његов отац је добио посао на институту за технологију у Петрограду. На том универзитету Чајковски је завршио филозофију права и наставио са часовима клавира код директора музичке библиотеке. Чајковски је са четрнаест година компоновао валцер у помен на своју мајку која је умрла од колере.

Напустио је школу 1859 и запослио се као секретар у министарству правде, где се убрзо затим прикључио хору министарства. 1861 Чајковски је наставио да проширује своје знање о музици. Почео је да учи теорију музике уз помоћ пријатеља Николаја Зарембе. Заремба се уписао на Петроградски конзерваторијум. Од 1862 до 1865 Чајковски је наставио да проучава хармонију и контрапункт са Зарембом a оркестрацију и композицију са директором и оснивачем конзерваторијума Антоном Рубинштајном.

[уреди] Музичка каријера

Након што је Чајковски дипломирао, Николај, млађи брат Антона Рубинштајна, му је понудио место професора хармоније, композиције и историје музике. Чајковски је врло радо прихватио ту понуду јер се његов отац био пензионисао и изгубио имање. Следећих десет година је био предавач и композитор. Показало се да је посао предавача исцрпљујући па је 1877. године доживео нервни слом. Након једногодишње паузе покушао је да се врати послу предавача али се убрзо повукао са тог положаја. Неко време је живео у Италији и Швајцарској, али се на крају настанио код своје сестре, која је имала посед у непосредној близини Кијева.

Чајковски се посвећује оркестарском дириговању након премијере у Mоскви његовеoпере Tcharodyeika (Чародейка: the Enchantress/Sorceress) (1885-7). Након што је превазишао страх од јавног настопа, која га је пратила током читавог живота, самопоуздање му временом расте до те мере да се у потпуности посвећује дириговању својих дела.

Чајковски је боравио у САД током 1891, као диригент својих дела на тријумфалној турнеји. 5. маја, дириговао је Њујоршким Симфонијским Оркестром oркестар приликом извођења Marche Solenelle на отварању њујоршког Карнеги Хола. Након те вечери следе извођења његових дела Third Suite 7. маја, и а капела хорова Патер Ностер и Легенда 8. маја.

Само девет дана након премијере његове 6. симфоније, Pathétique, 1893, у Санкт Петерсбургу, Чајковски је преминуо (погледајте одељак испод).

Неки музиколози (нпр. Милтон Крос, Дејвид Евен) верују да је Чајковски свесно написао Шесту симфонију као сопствени реквијем. Чајковски је сахрањен на Tиквин гробљу код Манастира Александра Невског у Санкт Петерсбургу.

Његова музика обухвата неке од најзначајнијих комада из романтичарског периода. Многа од дела Чајковског инспирисана су догађајима из његовог живота.

[уреди] Приватни живот

Tоком свог школовања у Јуриспруденсу, Чајковски се заљубио у сопрана, али се она удала за другога. Једна од његових конзерватвних студенткиња, [[Aнтоњина Милјукова], је почела да му шаље страсвена писма отприлике у време кад је одлучио да "ожени било коју која га прихвати." Није је се чак ни сећао са својих предавања, али је била веома упорна у својим писмима, тако да се на брзину оженио њом 18. јула , 1877. Кроз неколико дана, док су још били на меденом месецу, горко се покајао због своје одлуке. Две недеље након венчања композитор је покушао да се убије у хладној реци. Kaсније је побегао у Санкт Петерсбург , и разишао се са супругом након само шест недеља. Никад се више нису видели. Aнтољина Милјукова је преминула у установи за ментално оболеле 1917. године. Званично су били у браку до његове смрти.

Композиторева хомосексуалност, као и њен утицај на његов живот и музику, је дуго времена била призната, мада је ова чињеница нарочито била заташкавана током совјетског периода .^[1] Иако га неки историчари и даље сматрају хетеросексуалцем, многи други - као што су Риктор Нортон и Александар Познански - прихватају то да су неке од веза Чајковског биле хомосексуалне, као на пример његова веза са слугом Аљошом и са његовим нећаком Владимиром Давидовим. Докази да је Чајковски био хомосексуалац се изводе из његових писама и дневника, као и из писама његовог брата, Модеста, који је такође био хомосексуалац.

Жена која је имала далеко већи утицај на живот Чајковског је богата удовица, Хадежда вон Мек, са којом је разменио 1 200 писама у периоду између 1877 и 1890. На њено инсиститање никад се нису састали; сасвим случајно су се сусрели два пута али нису разменили ни речи. Поред финансијске подршке у облику 6 000 руских рубаља годишње коју му је пружала, била је велики љубитељ његове музике и била је заинтересована за његову музичку каријеру. Међутим, изненада је прекинула њихов однос након 14 година, наводећи kao разлог банкрот. Управо је у овом периоду Чајковски доживео велики успех широм Европе а 1891, још веће хвале у Сједињеним Америчким Државама . Заправо, био је главни диригент, 5. маја , 1891, на званичном отварању Карнеги Хола .

Твдрњу Мекове о финансијској пропасти оспоравају неки историчари који верују да је прекинула покровитељство Чајковског зато што је наводно сазнала за његову хомосексуалност. Могуће је да је планирала да уда једну од својих ћерки за Чајковског, као што је наводно покушала да једну од њих уда за Клода Дебисија, који је неко време живео у Русији као професор музике за њену породицу. Такође, један од њених синова, Николај, је био ожењен Аном Давидовом, нећаком Чајковског.

Живот Чајковског је тема филма Kена Расела Љубитељи музике . Друга два филма заснована на његовом животу су - нискобуџетни и у великој мери фиктивни Песма мога срца , пуштен у продају 1948, а из 1969 је филм на руском језику "Чајковски " , номинован за Оскара за најбољи страни филм . Његово презиме је изведено од речи чајка (чайка), што значи ластавица у многим словенским језицима. Могуће је да његово порекло није у потпуности руско. У једном од првих писама упућених Надежди вон Мек , Чајковски каже да се зове Поланд и да су његови преци "вероватно били Пољаци."

[уреди] Дела

[уреди] Балети

Чајковски је познат по својим балетима. Балете је почео да компонује последњих година свог живота. Након последња два, његови савременици су почели да га цене као јако доброг композитора балета.

• (1875–1876): Лабудово језеро, оп. 20. Први балет Петра Чајковског. Први пут је изведен 1877 у Бољшој театру у Москви са неколико пропуста. Коначна верзија је представљена 1895, а писали су је Мариус Петипа и Лев Иванов. Последњу прераду написао је композитор Рикардо Дриго и тако се изводи и дан данас.
• (1888–1889): Успавана лепотица, оп. 66. Чајковски је овај балет сматрао за своје најбоље дело. Први пут је изведен 1890 у театру Марински у Петрограду.
• (1891–1892): Крцко Орашчић, оп. 71. То је последњи балет који је написао Чајковски. Он сам није био много задовољан овим делом. Нерадо је прихватио понуду да компонује овај балет. Између осталог овај балет је познат по употреби челесте, инструмента који је већ користио у свом мање познатом симфонијском делу Војвода (премијера 1891).

[уреди] Опере

Чајковски је завршио десет опера, мада су неке од њих изгубљене или постоје у две значајно различите верзије. Његове напознатије опере су Евгеније Оњегин и Пикова дама.

• (1867–1868): Војвода, оп. 3. Чајковски је уништио цео нотни текст, али је постхумно реконструисан.
• (1869): Ундина. Недовршена. Само је марш из ове опере угледао светлост дана као други став Симфоније бр. 2. И поред тога што је Чајковски два пута ревидирао Симфонију бр. 2, други став је оба пута остао непромењен. Чајковски је уништио преостали део нотног текста Ундине.
• (1870–1872): Опричник. Премијерно је изведена 1874. у Санкт Петербургу.
• (1874): Кузнец Вакула, оп. 14. Премијерно је изведена 1876. у Санкт Петербургу.
• (1877–1878): Евгеније Оњегин, оп. 24. Премијерно је изведена 1879. на Московском конзерваторијуму.
• (1878–1879): Орлеанска девојка. Премијерно је изведена 1881. у Санкт Петербургу.
• (1881–1883): Мазепа. Премијерно је изведена 1884. у Москви.
• (1885): Черевички. Премијерно је изведена 1887. у Москви.
• (1885–1887): Чаробница. Премијерно је изведена 1887. у Санкт Петербургу.
• (1890): Пикова дама, оп. 68. Премијерно је изведена 1890. у Санкт Петербургу.
• (1891): Јоланта, оп. 69. Премијерно је изведена 1892. у Марински театру заједно са Крцком Орашчићем.

[уреди] Симфоније

Раније симфоније Петра Чајковског су оптимистична дела националног карактера, док су касније симфоније, које су дубоко драматичне (посебно Шеста симфонија), тумачене као излив очаја. Његове последње три симфоније оцењене као веома оригинални примери симфонијског облика и често се изводе.

• (1886): Симфонија бр. 1, оп. 13
• (1872): Симфонија бр. 2, оп. 17, Мали Рус
• (1875): Симфонија бр. 3, оп. 29, Пољска
• (1878): Симфонија бр. 4, оп. 36
• (1885): Манфред симфонија, оп. 58; надахнута је Бајроновом поемом Манфред; Чајковски је ово дело назвао "симфонијска поема у четири става"
• (1888): Симфонија бр. 5, оп. 64
• (1893): Симфонија бр. 6, оп. 74, Патетична

[уреди] За хор, песме, камерна музика и солистичке композиције за клавир и виолину

• (1871) Гудачки квартет Бр. 1 у Д дуру, Оп. 11
• (1876) Варијације на Рококо тему за чело и оркестар, Оп. 33.
• (1876) Клавирски комади "Месеци године", Оп. 37а
• Три комада: Медитација, Скерцо и Мелодија Оп. 42, за виолину и калвир
• (1882) Трио клавира у а молу, Оп. 50
• (1886) Думка, клавирски комад у Ц дуру Оп. 59
• (1890) Гудачки секстет "Сувенир из Фиренце", Оп. 70

За комплетан списак дела по бројевима опуса погледајте: [1]. За више детаља о датумима погледајте: [2].