Севдалинка
Из пројекта Википедија
Севдалинка је традиционална босанска пјесма која се у вријеме настанка преносила искључиво усменим путем. Ријеч севдалинка је настала од турске ријечи sevda (љубав).
Омер Побрић даје сљедећу дефиницију севдалинке: "Севдалинка је босанска, градска љубавна пјесма, при чему ријеч "босанска" географски одређује аутохтност севдалинке, ријеч "градска" урбаност, а ријеч "љубавна" садржајну тематику."
Севдалинка је првенствено градска народна пјесма Бошњака, мада је популарна широм Југоисточне Европе, посебно у Србији и Црној Гори те Македонији. Њени коријени сежу до времена османске владавине на Балканском полуотоку, с тим да су првотни аутори многих севдалинки углавном непознати, те се стога може говорити о севдалинци као народној пјесми.
У музичком погледу севдалинку одликује лагани, спори или умјерени темпо и богата хармонија, који остављају меланколичан осјећај код слушаоца. Својом су структуром севдалинке веома комплексне пјесме, набијене емоцијама, а традиционално се изводе са доста страсти и душевности.
Вокални извођач севдалинке често намеће ритам и темпо пјесме, који могу варирати у њеном току. Пјесму обично изводи један мушки вокал, мада женски вокали нису неуобичајени. Обично је изводи мањи оркестар, који садржи хармонику (најистакнутији инструмент у ансамблу), виолину, (махом класичне) гитаре с пластичним жицама и/или понекад друге жичане инструменте, флауту или кларинет, контрабас и добош, мада су раније кориштени и традиционални народни инструменти попут саза. Између строфа се скоро увијек може чути хармоникашки или виолински соло. Њени текстови су баладе, обично посвећене заљубљивању или несретној љубави, а отуда и поријекло севдалинке, која осим значења "љубав" у себи садржи и остала значења као: "страст" или "љубавни жал".
[уреди] Извођачи
Најистакнутији вокални извођачи севдалинке у 20. стољећу код нас су: Химзо Половина, Неџад Салковић, Заим Имамовић, Сафет Исовић, а међу најпознатије вокалне извођачице убрајају се: Беба Селимовић, Нада Мамула, Зехра Деовић и Ханка Палдум.
Иако је севдалинка нераздвојив дио бошњачке музичке и културне традиције популарна је и код осталих босанских народа, првенствено код босанских Срба. Тако је легендарна пјесма Емина дјело мостарског пјесника Алексе Шантића, а један од најпопуларнијих интерпретатора севдалинке је и Недељко Билкић. Севдалинка се као основа користила и у склопу посебног музичког жанра друге половице 20. стољећа званог новокомпонована народна музика, који је мјешао различите фолклорне мотиве готово свих балканских народа и регија.
Иако су је већином изводили традиционални босански пјевачи народне музике, севдалинка се знала пробити и до музичара, који овом жанру традиционално не припадају. Тако су током своје богате каријере севдалинке снимали или изводили Јосипа Лисац (легендарна изведба пјесме Сафета Исовића "Омер Беже"), Ибрица Јусић (са читавим албумом севдалинки, "Аманет" из 2003. године), Јадранка Стојаковић и Здравко Чолић, а севдалинке су узете и за основу неколико пјесама загребачког кантаутора Џонија Штулића (његов бенд Азра је добио име по стиху из севдалинке "Ја се зовем Ел Мухамед/Из племена старих Азра".
1990-их година ансамбл Mostar Sevdah Reunion[1] окупља се у Мостару и током раних 2000-их снима у новој верзији низ популарних босанских севдалинки, чиме раде на њеној широкој популаризацији на свјетској музичкој сцени. Ансамбл сурађује са великанима етно-пјесме у регији (нпр. са Есмом Реџеповом, Шабаном Бајрамовићем и Љиљаном Батлер), те прима значајне награде, представљајући севдалинку многим људима диљем свијета.
