Ljudska evolucija

From Wikipedia

Ljudska evolucija je proces promjene i razvoja, odnosno evolucije, putem kojeg se ljudska bića pojavljuju kao posebna biološka vrsta. Proučavanje ljudske evolucije uključuje mnoge naučne discipline, naročito fizičku antropologiju i genetiku. Izraz 'ljudski', tj. 'homo', odnosi se na biološki rod homo, mada proučavanje ljudske evolucije obično uključuje i druge hominide, poput australopitekusa.

Sadržaj/Садржај 1 Istorija paleoantropologije 2 Paleoantropologija 3 Grafikon ljudske evolucije 4 Prije roda homo 5 Rod homo 5.1 homo habilis 5.2 homo erectus 5.3 homo ergaster 5.4 homo heidelbergensis 5.5 homo sapiens idaltu 5.6 homo floresiensis 5.7 homo neanderthalensis 5.8 homo sapiens 6 Dodatno zapažanje 7 Referencije 8 Takođe pogledajte 9 Vanjski linkovi

[uredi - уреди] Istorija paleoantropologije

[uredi - уреди] Paleoantropologija

Kaže se da moderna paleoantropologija počinje od otkrića neandertalca i dokaza o postojanju drugih "pećinskih ljudi" tokom 19. veka. Ideja da su ljudi slični nekim velikim majmunima bila je već neko vreme u opticaju, ali ideja o biološkoj evoluciji vrsta nije bila zvanično razmatrana sve dok Čarls Darvin nije objavio Poreklo vrsta 1859. godine. S obzirom na to, da u svojoj prvoj knjizi o evoluciji nije doticao pitanje evolucije čoveka ("poreklo čoveka i njegov razvoj će biti naknadno objašnjeni" bilo je sve što je Darvin napisao o tome), njegovim savremenicima je bilo jasno o čemu se radi. Tomas Haksli i Ričard Oven su raspravljali o evoluciji čoveka, a Darvin je uskoro objavio knjigu o tom pitanju naslovljenu kao Nastanak čoveka, koja uskoro postaje dobro poznat, ali i prilično kontroverzan prikaz njegove teorije. Čak su i mnoge prvobitne Darvinove pristalice (kao npr. Alfred Rasel Volas i Čarls Lajel) odbacile ideju o tome da bi ljudska bića mogla razviti skoro neograničene mentalne sposobnosti i moralni kodeks samo putem prirodne selekcije.

Još od vremena Linea smatralo se, na osnovu morfološke sličnosti, da su veliki majmuni čoveku najsrodnije životinje. U 19. veku smatralo se da su gorile i šimpanze naši najbliži živi rođaci te se, na osnovu činjenica da su živeli u Africi, pretpostavljalo da će se i fosili čovekovog pretka sigurno pronaći u Africi i da i afrički majmun i čovek imaju zajedničkog pretka.

Međutim, do dvadesetih godina 20. veka nisu, osim neandertalca, pronađeni nikakvi drugi fosili čoveka. Godine 1925. Rejmond Dart opisuje "afričkog australopiteka" (Australopithecus africanus). Bio je to primerak vrste znan kao dete iz Tonga, dete australopiteka pronađeno u Tongu, Južna Afrika. Radilo se o vrlo dobro očuvanim ostacima lobanje i moždane ovojnice. Iako je mozak bio malen (410 kubnih cm), bio je, za razliku od mozga gorila i šimpanzi, okrugao poput mozga današnjeg čoveka. Takođe, na fosilu su pronađeni kratki očnjaci, dok je položaj foramen magnuma (otvora na bazi lobanje) bio dokaz bipedalizma (kretanja na dve noge). Svi ovi dokazi su naveli Darta na zaključak da je "dete iz Tonga" dvonožni čovekov predak, odnosno, prelazni oblik od "majmuna" ka čoveku. Trebalo je da protekne dvadesetak godina da bi se Dartove tvrdnje počele uzimati ozbiljno u naučnim krugovima, a uskoro su usledila otkrića mnogih sličnih fosila. U to vreme preovlađivalo je mišljenje da se veliki mozak razvio pre sposobnosti kretanja na dve noge (bipedalizma). Smatralo se, analogno današnjem čoveku, da je inteligencija preduslov za bipedalizam.

Danas se smatra da je australopitek direktni predak roda Homo, kome pripada čovek. I australopitek i "homo" pripadaju porodici hominida, međutim, noviji podaci dovode u sumnju mišljenje da je A. africanus direktan predak današnjeg čoveka. Za australipiteke se u početku mislilo da su u podjednakom broju bili i krhke i snažne telesne građe. Varijetet australopiteka snažne telesne građe je uskoro klasifikovan kao parantropus. (Taj termin je korišćen u tridesetim godinama dvadesetog veka kada je ovaj varijetet prvi put opisan. Šezdesetih godina taj se varijetet ponovo počeo označavati kao australopitek, dok se u poslednje vreme ponovo klasifikuje kao zaseban rod).

[uredi - уреди] Grafikon ljudske evolucije

filogenetsko stablo čoveka edit

[uredi - уреди] Prije roda homo

• Najraniji hominidi
  • aegyptopithecus
  • sahelanthropus tchadensis
  • orrorin tugenensis
  • ardipithecus kadabba
  • ardipithecus ramidus
• Rod australopitekus
  • australopithecus anamensis
  • australopithecus bahrelghazali
  • australopithecus afarensis
  • australopithecus africanus
  • australopithecus garh
• Rod paranthropus
  • paranthropus aethiopicus
  • paranthropus boisei
  • paranthropus robustus

[uredi - уреди] Rod homo

Prema modernoj taksonomiji, homo sapiens je jedina preživjela vrsta roda homo. Prema tome, trenutna proučavanja o porijeklu homo sapiensa često ukazuju na bivše postojanje drugih homo vrsta, koje su izumrle. Dok su neke od ovih vrsta možda bile preci homo sapiensa, mnoge su vjerovatno bile srodničke vrste, tj. ljudski rođaci, koji su se vremenom odvojili od ljudske razvojne linije. Još uvijek nije postignut dogovor o tome koje od ovih skupina bi trebalo računati posebnim vrstama, a koje podvrstama drugih vrsta.

Inače, latinska riječ homo označava "osobu" koja se prevodi kao "čovjek," riječ koja je istorijski i kulturno uvriježena u smislu označavanja ljudske vrste općenito, tj. pokrivajući sve rodove i polove: muškarce, žene, djecu, transseksualne osobe, itd. U nedostatku boljeg neutralnog izraz, riječ čovjek se koristi kao prevod latinske riječi homo (slično stanje je i u mnogim drugim jezicima, kao na primjer, u engleskom, gdje se riječ man, doslovno "muškarac," često, mada ne uvijek, koristi u smislu ljuskog bića, pa prema tome uključuje i seksualne polove koji nisu muški, kao na primjer žene).

U rod homo spadaju sljedeće vrste:

[uredi - уреди] homo habilis

Živeo je od pre 2,4 miliona godina pa do pre 1,5 miliona godina. H. habilis, prva vrsta roda Homo, razvio se pre 2,5 - 2 miliona godina u južnoj i istočnoj Africi u kasnom pliocenu ili ranom pleistocenu kada se odvojio od australopiteka. H. habilis je imao manje kutnjake i veći mozak od australopiteka i pravio je oruđe od kamena a možda i od životinjskih kostiju.

[uredi - уреди] homo erectus

Živeo pre oko 1,8 miliona godina (računajući i ergastera) ili pre 1,25 miliona godina (ne računajući ergastera) pa sve do pre 0,07 miliona godina. U ranom pleistocenu, pre 1,5 do 1 milion godina, u Africi,Aziji i Evropi, kod dotadašnjih predstavnika vrste Homo habilis došlo je do povećanja mozga te je počeo izrađivati složenije kameno oruđe; ove, kao i neke druge razlike bile su dovoljne antropolozima da ga klasifikuju kao novu vrstu H. erectus. Najpoznatiji primerak H. erectus je pekinški čovek; ostali primerci pronađeni su u Indoneziji (javanski čovek) i na nekim lokacijama u Africi i Evropi.

[uredi - уреди] homo ergaster

Živeo od pre 1,8 miliona godina pa do pre 1,25 miliona godina. Takođe poznat i kao Homo erectus ergaster

[uredi - уреди] homo heidelbergensis

Poznat i kao (hajdelberški čovek). Živeo od pre 500,000 godina pa do pre 300,000 godina. Drugi nazivi: Homo sapiens heidelbergensis i Homo sapiens palaeohungaricus.

[uredi - уреди] homo sapiens idaltu

Živeo pre oko 160,000 godina i smatra se za podvrstu. Najstariji savremeni čovek poznate anatomije.

[uredi - уреди] homo floresiensis

Živeo pre 12,000 godina (objavljeno 2004). Zbog niskog rasta znan i kao hobit.

Njegovo porijeklo i priroda su izvor naučnih kontroverzi. Neki ga smatraju žrtvom genetske degenerativne bolesti kod već postojećih ljudskih vrsta.

[uredi - уреди] homo neanderthalensis

Živeo od pre 250,000 godina pa do pre 30,000 godina. Poznat i kao Homo sapiens neanderthalensis. Još uvek traju rasprave o tome da li "neandertalac" spada u posebnu vrstu, H. neanderthalensis, ili u podvrstu H. sapiens. Dok debate i dalje traje, najnovije preliminarne analize mitohondrijske DNK i DNK iz Y hromozoma pokazuju da nema genetske povezanosti između vrsta H. neanderthalensis i H. sapiens, te ih, stoga, treba smatrati dvema zasebnim vrstama. Godine 1997. dr Mark Stounking, tada profesor antropologije na univerzitetu Pen Stejt, konstatuje: "Ovi rezultati [na osnovu mitohondrijske DNK iz kosti neandertalca] pokazuju da neandertalci nisu preneli mitohondrijsku DNK današnjem čoveku; neandertalci nisu naši preci". Naredna ispitivanja DNK neandertalca iz drugi izvora potvrdila su ove nalaze. Mora se, međutim, naglasiti da je u istraživanju bio nebalansiran uzorak - korišćeno je mnogo manje DNK neandertalca nego savremenog čoveka.

[uredi - уреди] homo sapiens

Ova vrsta živi na planeti Zemlji od pre oko 200,000 godina pa do danas. Sredinom perioda koji obuhvata vreme od pre 400,000 godina i drugo međuledeno doba srednjeg pleistocena, (otprilike pre 250,000 godina), naglo se ubrzao razvoj mozga i veština izrade kamenog oruđa, čime su bili stvoreni uslovi za prelaz od H. erectus ka savremenom čoveku. Neki nalazi sugerišu da je H. erectus migrirao iz Afrike, a da se zatim H. sapiens razvio od H. erectus u Africi. (Slabi su dokazi da se ovaj evolutivni skok dogodio na nekom drugom mestu). Noviji dokazi takođe ne isključuju ni mogućnost multiregionalnog nastanka vrste. Ovo je jedna od „vrućih tema" u paleoantropologiji. "Sapiens" znači „pametan" ili „razuman".

[uredi - уреди] Dodatno zapažanje

Pitanje o porijeklu ljudskih bića je često bilo i još uvije jeste, u raznim kulturnim i vjerskim krugovima, predmet mnogih kontroverzija (vidi, na primjer, članak Kontroverzija stvaranje - evolucija).

Poreklo čoveka često je predmet žučnih političkih i verskih rasprava. Vidi: kreacionizam.

Klasifikacija čoveka i njegovih srodnika značajno se menjala tokom vremena. Vidi: istorija taksonomije humanida.

Spekulacije o daljoj evoluciji čoveka često se koriste u naučnoj fantastici. U nekim slučajevima se zamišlja čisti duh kao krajnja tačka evolucije, a ponekad dalje povećanje broja ljudskih vrsta s obzirom na zauzimanje određenih ekoloških staništa.

Evolucija čoveka dostigla je interesantnu tačku. Čovekovo racionalno razumevanje njegovog fizičkog okruženja i njegovo umeće primene naučnih saznanja daju mu neslućene mogućnosti za prilagođavanje okoline njegovim željama i potrebama (npr. poljoprivreda). Mnogi veruju da ove sposobnosti umanjuju ili čak sprečavaju delovanje nekih mehanizama za koje se, teoretski, veruje da uzrokuju evoluciju. Svakako, radi se o prilično pojednostavljenom stanovištu. Istina je da se borbi za opstanak (u odnosu na sazrevanje) u industrijalizovanim društvima daje mnogo veći značaj u tehnološkom i sociološkom smislu, čime se smanjuje uticaj selekcionih faktora koji su postojali u ranijim okruženjima, ali, isto tako, opstanak nije jedini kriterijum selekcije tako da faktori kao što su uspešnost reprodukcije (tj. polna evolucija) još uvek variraju usled mnoštva mogućih razloga.

Ostali faktori, kao što je kompaktnost ljudske populacije, takođe imaju trend da spreče delovanje mehanizama kao što je kladogeneza (ecoluciono grananje), redukujući biodiverzitet, no, međutim, ostali mehanizmi kao npr.genetske promene te smanjenje broja selekcionih faktora mogu dovesti do anageneze(direktne evolucije). Mnoge od prirodnih promena po svoj prilici će imati obeležja prilogađavanja sa negativnim predznakom (npr.miopija postaje sve uobičajenija pojava zahvaljujući manjem broju selekcionih pritisaka za boljim vidom) ali, ovde se radi o tipično ljudskoj definiciji promene koja je zasnovana na postavljenim ciljevima i vrednosnim sistemima.

Napretkom nauke i tehnologije sasvim je moguće da će ljudska vrsta biti sposobna ne samo da svesno prilagođava okolinu svojim sopstvenim potrebama nego da isto tako prilagođava sam genetski materijal. Ovakav novi način 'kontrolisane evolucije' mogao bi ublažiti posledice nestajanja prirodnih mehanizama evolucije. Štaviše, čovečanstvo bi moglo odbaciti biološke mehanizme transhumanizam u zamenu za potpuno artificijelne sisteme. Međutim, posledice ranijih pokušaja nekontrolisanog menjanja genetske strukture (kao što su američki eugenički programi sa početka 20. veka ili isto takvi programi nacističke Nemačke) dovode sve priče o „poboljšanju" u kontroverzan i prilično neugodan kontekst.

[uredi - уреди] Referencije

1. Wolfgang Enard et al. "Molecular evolution of FOXP2, a gene involved in speech and language." Nature, Vol 418 (22 August 2002) p. 870.
2. DNA Shows Neandertals Were Not Our Ancestors
3. Ovchinnikov, et al. "Molecular analysis of Neanderthal DNA from the Northern Caucasus." Nature 404, 490 (2000).
4. Crow TJ Ed. The Speciation of Modern Homo Sapiens OUP, Oxford, 2002.

[uredi - уреди] Takođe pogledajte

• Arheogenetika
• Evoluciona medicina
• Evoluciona psihologija
• FOXP2
• Homo neanderthalensis
• Fizička antropologija
• Hipoteza o jedinstvenom porijeklu
• Vremenski raspored ljudske evolucije

[uredi - уреди] Vanjski linkovi

• The human immune system may limit future evolution
• Human evolution and the future
• Relations of the Homo sapiens
• Hominid Species at talkorigins.org
• DNA Shows Neandertals Were Not Our Ancestors
• Neanderthals on Trial Nova Online - Provided by PBS.
• Becoming Human - Provided by PBS.
• Tree of evolution of Man's fossil ancestors
• FOXP2 and the Evolution of Language
• Atlas of the Human Journey (National Geographic)
• Theory suggets greater role for man's best friend
• Waterside adaptations in the genus Homo
• Theory of Human Sciences (Documents No. 8 and 9 in English)