Marlene Dietrich

From Wikipedia

Marlene Dietrich
Marlene Dietrich na Expo 67 u Montréalu, 1967.
Ime po rođenju	Marie Magdalene Dietrich
Rođenje	27. decembar, 1901 Berlin-Schöneberg, Nemačka
Smrt	6. maj, 1992 Pariz, Francuska
Zvanični sajt	http://www.marlene.com/
IMDb profil

Marlene Dietrich (IPA: marlɛnɛ ditriç – 27.januar, 1901. - Berlin-Schöneberg – 6. maj, 1992. - Pariz) je nemačka glumica i pevačica. U ranim 1930-im dobila je međunarodnu slavu i važi za prvu Nemicu koja se probila u Hollywoodu. Rođena je, zapravo, pod imenom Marie Magdalene Dietrich, a od 1912. godine koristi Marlene, što je skovala od svoja dva imena^[1].

Godine 1999. Američki filmski institut uvrstio je Marlene u listu najvećih zvezda svih vremena sa pozicijom na 9. mestu. Godine 2002. Marlene je postumno postala počasna građanka Berlina.

Sadržaj/Садржај 1 Mladost 2 Rana svetska slava 3 Emigracija 1933. 4 Podrška trupama u Drugom svetskom ratu 5 Posle rata 6 Poslednje godine 7 Smrt i priznanja posle smrti 8 Privatni život 9 Filmografija 10 Pesme 11 Knjige 12 Reference 13 Spoljne veze

[uredi - уреди] Mladost

Marlene Dietrich je rođena kao druga ćerka kraljevskog policijskog poručnika Louis Erich Otto Dietricha i Josefine Wilhelmine Elisabeth (rođene Felsing) na Schönebergu u Berlinu. Porodica je imala još jednu godinu dana stariju ćerku, po imenu Elisabeth. Moguće je da je ona, zajedno sa svojim mužem, u toku Drugog svetskog rata vodila bioskop koji su uglavnom posećivali članovi SS-trupa, pa je Marlene kasnije često negirala postojanje svoje sestre.

Po smrti oca 1907. godine njena majka se venčala sa poručnikom Edouard von Losch, koji je poginuo u toku Prvog svetskog rata.

Marlene je učila da svira violinu i 1918. godine počela je da studira violinu u Weimaru. Godine 1921. nastavila je studije u Berlinu, ali morala je da ih napusti zbog tendonitisa. Međutim, posle audicije u Nemačkom pozorištu angažovao ju je poznati pozorišni reditelj, Max Reinhardt.

Prve, još uvek male, filmske uloge, kao i brak sa asistentom producenta, Rudolf Sieberom, usledili su 1923. godine. Naredne godine, 13. decembra rođena je i njihova jedina ćerka Maria Elisabeth Sieber.

[uredi - уреди] Rana svetska slava

Posle brojnih uloga u pozorištu i nemim filmovima, 1929. godine reditelj Josef von Sternberg, koji je bio u potrazi za glavnom glumicom za prvi nemački ton-film „Der blaue Engel“ (Plavi anđeo), otkrio je Malene Dietrich u mjuziklu „Zwei Krawatten“ (Dve kravate). U ulozi Lole Lole Marlene je doživela veliki uspeh. Film je istovremeno snimljen na nemačkom i engleskom jeziku, a pesma koji je ona u njemu otpevala, Ich bin von Kopf bis Fuss auf Liebe eingestellt – u nemačkoj, odnosno Falling in Love Again – u engleskoj verziji postala je svetski hit.

[uredi - уреди] Emigracija 1933.

Po dolasku nacista na vlast, Marlene Dietrich je krenula sa Sternbergom u Ameriku i potpisala je ugovor za Paramount Pictures. Za ulogu u filmu Morocco nominovana je za nagradu Oskar za najbolju glavnu žensku ulogu za 1930. godinu. Ovo je ostala njena jedina nominacija za Oscara. U narednih nekoliko godina snimila je još 5, od ukupno 7 filmova u režiji Sternberga. Film Shanghai Express iz1932. je bio komercijalno najuspešniji od Sternberg-Dietrich filmova. Saradnju između njih dvoje je 1935. prekinula Marlene. Takođe je 1936. godine odbila Goebbelsovu ponudu da snimi film u Nemačkoj za koji bi dobila veliki honorar i za koji je mogla da bira scenario i saradnike/ce. Dietrich je nastavila da snima u USA sa Hitchcockom, Lubitschem, Wellesom i Wilderom. Godine 1939. uzela je američko državljanstvo.

[uredi - уреди] Podrška trupama u Drugom svetskom ratu

Marlene je postala jedna od prvih zvezda koje su prikupljale pare za rat protiv Hitlerove Nemačke. Snimila je nekoliko anti-ratnih pesama i nastupala je pred savezničkim trupama na frontovima u Alžiru, Francuskoj i Nemačkoj sa generalnima James M. Gavinom i George S. Pattonom. Na pitanje zašto to radi, kada se nalazi u očiglednoj opasnosti samo na par kolometara od nemačke linije, odgovorila je „aus Anstand“ - „iz pristojnosti“. Kasnije je izjavljivala da nikada više nije imala tako intenzivan kontakt sa svojom publikom.

Na kraju rata je ušla sa prvim američkim trupama u Nemačku. U Stolbergu, pored Aachena prepoznao ju je jedan Nemac i na njeno veliko iznenađenje pozdravio ju je s radošću. Ova neočekivana reakcija nije bila usamljeni slučaj; žene iz mesta su skupile sastojke za kolač dobrodošlice, koji je, po njenim tvrđenjima, bio najukusniji obrok u njenom životu. Imala je takođe sreće u pronalaženju majke i sestre i najpre ih je kontaktirala preko radija, a kasnije su se srele u Berlinu. Njena majka, koja se zaklela sebi da će preživeti Hitlera, umrla je novembra 1945.

[uredi - уреди] Posle rata

Njen politički i društveni angažman protiv nacističkog režima dobio je internacionalno priznanje znatno ranije nego što je to bio slučaj u Nemačkoj. Već 1947. Marlene Dietrich je dobila Medal of Freedom od američke vlade, najviši civilni orden Sjedinjenih Američkih Država. Takođe, 1950. godine postala je „Chevalier de la Legion d'Honneur“ (vitez Legije časti, da bi kasnije bila proizvedena u oficira i komandanta Legije časti.

Nemačka javnost je dugo ostala neprijateljski raspoložena prema njoj i neki su u njoj i dalje videli izdajicu. Nekoliko puta je nastupala u Nemačkoj: 1960. u Berlinu, 1962. u Düsseldorfu i 1963. u Baden-Badenu. Njen nastup u Berlinu 1960. godine izazvao je vrlo podeljene reakcije kod građana. Dok su joj neki, uključujući i gradonačelnika Willy Brandta poželeli dobrodošlicu, drugi su isped koncertne zgrade protestvovali uz povike „Marlene, idi kući!“ Nikada se više nije vratila da živi u Nemačkoj, zbog čega je patila. Pesma Ich hab noch einen Koffer in Berlin (Imam još jedan kofer u Berlinu) govori o tome da još uvek sanja da se vrati u Berlin.

Održala je i turneju po Izraelu, tokom koje je neke pesme pevala na nemačkom, razbijajući postojeći tabu korišćenja nemačkog u Izraelu.

Godine 1961. snimila je svoj poslednji veliki film Judgment at Nürnberg.

[uredi - уреди] Poslednje godine

Marlene Dietrich je vremenom razvila probleme s pićem. Njena karijera je uglavnom bila završena kada je 29. septembra 1975. na nastupu u Australiji polomila nogu. Tri godine kasnije pojavila se kratko u svom poslednjem filmu Schöner Gigolo, armer Gigolo, gde je glumila u kolicima. Posle snimanja povula se zauvek iz javnosti u svoj stan u Parizu u aveniji Montaigne, koji nije napustila do smrti. U ovo vreme je Marlene ipak ostala aktivna i pisala je veliki broj pisama i vodila satima razgovore telefonom sa svetskim vođama. U intervijuu koji je njena ćerka dala za Der Spiegel u novembru 2005. navodi se da je Marlene bila u kontaktu sa Ronald Reganom i Mihail Gorbačovom, ali se ne zna da li je imala neke uticaje na njih.

Maximilian Schell je 1984. ubedio Ditrichovu da učestvuje u snimanju negovog dokumentarnog filma Marlene, ali se ona ne projavljuje u kadru.

[uredi - уреди] Smrt i priznanja posle smrti

Marlene Dietrich je umrla 6. maja, 1992. u Parizu u svojoj 90. godini. Služba je bila održana u Le Madeleine u Parizu sa oko 3.500 prisutnih i masom ljudi ispred crkve. Njeno telo, prekriveno američkom zastavom, vraćeno je zatim u Berlin, gde je sahranjena na Städtischer Friedhof III na Schönebergu, nedaleko od mesta gde je rođena. U godinama posle njene smrti i dalje su postojale kontroverze u vezi sa njom i neki su i dalje na nju gledali kao na izdajicu. Tek 1997. berlinska opština Tiergarten je po njoj nazvala trg u blizini Potsdamer Platza Marlene-Dietrich-Platz. Posveta glasi: „Berlinska svetska zvezda filma i šansona. Zalog za slobodu i demokratiju, za Berlin i Nemačku“. Za stogodišnjicu rođenja Marlene Dietrich, 2001. godine država Berlin se zvanično izvinila zbog neprijateljstva. Grad Berlin joj je 16. maja, 2002. Postumno dodelio status počasne građanke Berlina.

[uredi - уреди] Privatni život

Dietrich je bila udata za Rudolf Siebera, koji je kasnije postao reditelj u Paramount Pictures u Francuskoj. Sa njim je ostala u braku do njegove smrti 1976. godine. Međutim, oboje su imali afere sa strane. Njena velika ljubav bio je francuski glumac i pevač Jean Gabin, sa kim se velika romansa završila sredinom 1940-ih. Marlene je bila biseksualna i imala je ljubavne veze sa glumcima Yul Brynnerom, Frank Sinatrom, glumicom Ona Munson i spisateljicom Mercedes de Acosta.

Svojom androginom pojavom i čestim oblačenjem muške odeće, što se u to vreme smatralo revolucionarnim, Marlene je postala idol ženskog pokreta i gej ikona.

[uredi - уреди] Filmografija

[uredi - уреди] Pesme

[uredi - уреди] Knjige

• ABC meines Lebens - Blanvalet, Berlin 1963
• Nehmt nur mein Leben - Bertelsmann-Verlag 1979
• Ich bin, Gott sei Dank, Berlinerin - Ullstein, Berlin 1998 + Ullstein-TB - ISBN 3-548-24537-4
• Nehmt nur mein Leben ... - Reflexionen - Henschel, Berlin 1984
• Nachtgedanken - C. Bertelsmann Verlag, München 2005 - ISBN 3-570-00874-6

[uredi - уреди] Reference

1. ↑ LS MARLENE4EVER – stranica sa hronologijom Marleneinog života

[uredi - уреди] Spoljne veze

• Marlene Dietrich na IMDb-u
• Marlene Dietrich na TCM Movie Database
• Marlene Dietrich na Internet Broadway Databse
• Marlene Dietrich na Notable Names Database
• Zvanični sajt
• Youtube.com – nastup Marlene Dietrich Where have all the flowers gone, London, 1972.
• LEGEND : Tribute to Marlene Dietrich's concert career. (engl.)
• www.puettner.com (engl.)
• www.marlenedietrich.org, Stranica Filmmuseum Berlin
• www.marlenedietrich-filme.de, Fanportal sa slikama, plakatima, filmskim programom i sl.
• Classic Movies (1939 - 1969): Marlene Dietrich
• LEGEND : Tribute to Marlene Dietrich's cabaret career.
• The Hitmaker Archive of Dietrich's recordings associated with Burt Bacharach's musical direction
• "Lost Marlene Dietrich Love Poem to Ronald Reagan Found"
• Google Music: Marlene Dietrich