Аромуни

Из пројекта Википедија

Аромуни (Арумуни, Армани, Куцовласи, Власи, Цинцари) су романски народ, који живи на Балканском полуострву. Живе претежно у северној Грчкој, Албанији, Македонији и Бугарској, а велики број их се одселио са поменутих подручја у Румунију. Немају своју државу. У Македонији су концентрисани око Битоља, Крушева и Охрида. У прошлости, централно место им је био град Москопоље у источној Албанији.

Аромуни говоре аромунским језиком, који припада романској групи индоевропске породице језика. Религиозно опредељени Аромуни су углавном православне вероисповести. Некада су били познати по бављењу трговином, екстензивним сточарством (фета сир), угоститељством, итд. Аромуна укупно има око 151.000, од тога у Грчкој 65.000, Румунији 50.000, Албанији 22.000, Македонији 10.000, Бугарској 4.000. Мањи број Аромуна живи и у Србији, где су од стране Републичког завода за статистику службено признати под именом Цинцари, док су у Македонији признати под именом Власи.

[уреди] Национално осећање Цинцара (Аромуна)

У доба када су остали балкански народи развили национални корпус и дефинисали нације, Цинцари су као мања етничка група хришћанске вере учествовали у националним покретима других, блиских, народа. Аутори из XIX века Цинцаре описују на следећи начин:

Цинцари се нису изградили као народ. Њима је недостајало неколико битних елемената које чине неку групу народом (већи број, култура, прошлост, територија и др.) Нису имали своје писмо те, природно, нису израдили ни заједнички књижевни језик. У свом националном осећању они су се међусобно битно разликовали: осећали су се блиским или и исто што и Грци, Арбанаси, Срби, Бугари или Румуни. Али било их је који су желели да буду само Цинцари. У једно време осећала се и међу њима тежња да постану народ. To ce десило, као и код других народа, у доба просвећености a после француске револуције и устанака грчких и српских. Неколико чињеница указују на овај покрет. Један Цинцарин, Кавалиотис, москопољски свештеник, који се упознао са Доситејем Обрадовићем у Венецији, издао је речник, а други Цинцарин, Данил, превео је јеванђеље на цинцарски. Михајло Бојаџић штампао је 1813 граматику маћедонско-цинцарског језика, a пре њега написао је један сасвим млад човек неку врсту историје Цинцара, са жељом да покаже да Цинцари нису „људи последње врсте“, него да имају лепу прошлост, и да су и они народ или, како он каже, „нација“ лепих, можда и изузетних особина.

Ипак народност код Цинцара није играла неку нарочиту улогу, поготово ако се радило о некој другој балканској групи. Док су неке породице у две генерације измениле по две, па и три, па шта више и четири националне идеје а неки појединци направили од национализма објекат од кога су живели, дотле су неки знали бити ватрене националисте и грчке и српске, и бугарске, и румунске; неки од њих постали су у овим групама национални јунаци. Према Грцима их је опредељивала прошлост, према Албанцима и Румунима језик, а према Словенима околина. Њихова је ужа домовина у крају где ће се развити словенска култура, у крају око Охрида. Очевидно су у шиховим насељима становали Словени, али у раније доба. На словенско становништво указују и називи насеља: Влахоклисура, Селица, Трново. Ни утицај нове словенске културе није био тако незнатан.