Градско саобраћајно предузеће Београд

Из пројекта Википедија

Градско саобраћајно предузеће „Београд“ (ГСП) је јавно комунално предузеће у Београду коме је основна делатност превоз путника у градском и приградском саобраћају. ГСП је основан 14. октобра 1892. године под називом „Београдска варошка железница“ и током свог постојања је пословао под различитим именима: „Дирекција трамваја и осветљења“, „Београдско електрично и саобраћајно предузеће“, „Радна организација градски саобраћај »Београд«“ а од 21. децембра 1989. године послује под садашњим називом: „Градско саобраћајно предузеће »Београд«“, као јавно комунално предузеће.

[уреди] Историја ГСП-а

[уреди] Почетак

14. октобра 1892. године у Београду је свечано пуштена у саобраћај новосаграђена трамвајска линија од Калемегдана до Славије. Био је то почетак функционисања једне значајне градске службе која је имала задатак да јавним градским саобраћајним средствима обавља превоз путника из једног краја града у други. Током последњих деценија XIX века Београд је такорећи одмах после скидања турске заставе са зидина његове тврђаве, почео да се ослобађа физиономије периферне турске вароши и постепено добија обележје савременог европског града. Тек пошто су 1903. године послови око изградње и експлоатације трамвајског саобраћаја и електричног осветљења прешли у руке белгијског капитала - такозваног Белгијског анонимног друштва, убрзана је електрификација трамвајских пруга. Током 1904. године електрични трамваји потиснули су трамваје са коњском запрегом са линија Калемегдан - Славија и Жагубица - Електрична централа, а 1905. године и с последње линије Теразије - Ново гробље. "Коњски трамваји" су, поред обављања функције јавних превозних средстава, били и својеврсна атракција у ондашњем Београду и њихова живописна слика остала је дуго у сећању савременика. Поред електификације постојећих, Белгијско анонимно друштво изградило је 1896. године нову трамвајску линију: Коларац (данашњи Трг Републике) – Ташмајдан. Године 1906. на свим трамвајским линијама саобраћало је укупно 16 моторних трамвајских кола. То су била двоја двоосовинска кола с моторима од 35 и 45 КС. Први тип је назван "Теразијски", зато што је саобрћао кроз варош, имао је каросерију са удобним “испуњеним” седиштима и наслонима обложеним плетеном морском трском. Други тип кола назван је "Топчидерски" и имао је дрвене клупе. После електрификације трамвајског собраћаја, трамваји на запрежну вучу служили су дуги низ година као приколице електричних трамвајских кола. Њих је такође било две врсте – с летњом отвореним и зимском затвореном каросеријом. Током 1909. и 1910. године набављено је још 10 моторних кола, па је у Београду радило укупно 26 моторних кола с 12 приколица. Двадесет година после увођења трамвајског саобраћаја и 7 година после електрификације последње линије, у Београду је 1912. године било 8 трамвајских линија, којима су саобраћала просечно дневно 24 трамвајска моторна кола и 12 приколица. Те године превезено је 7,5 милиона путника.

[уреди] Између два рата

Први светски рат и окупација Београда оставили су у веома тешком стању електричну централу, електричну мрежу, а тиме и градски трамвајски саобраћај. Белгиско анонимно друштво није било у могућности да их брзо поправи и побољша. Зато је ускоро по ослобођењу Београда 1919. године Општина Београда преузела, од поменутог друштва, под своју управу електричну централу и целокупну електричну мрежу, као и возила и постројења трамвајског саобраћаја. Све што је преостало још из предратног времена потпуно је дотрајало. Морало се одмах приступити замени дотрајалих стубова на трамвајској мрежи, замени гвоздене тролне жице бакарном, поправкама и реконструкцији горњег и доњег строја пруга и набавкама модерних трамваја. Општина је израдила програм радова и набавки, који је извршаван у етапама све до 1932. године. Број становника се веома брзо повећавао. Већ 1921. године Београд са Земуном има око 130.000 становника. Од 1920. до 1924. године старе дотрајале шине у дужини од 6 км замењене су новим. Изграђено је 3км нових пруга.Крајем 1927. године једно приватно предузеће увело је у Београду редован аутобуски саобраћај, користећи модерне аутобусе са пнеуматским гумама. Превоз путника обављан је, у прво време, на линијама Калемегдан – Савинац и Теразије – Дедиње. Крајем 1932. године Београд је имао 13 трамвајских линија са укупно 65,5 км трамвајских пруга, од чега су 2/3 биле с двостуким, а 1/3 с једноструким колосеком. У току 1931. и 1932. године отворене су нове линије: Кнежев споменик – Дедиње, Славија – Душановац, Теразије – Пашино брдо и линија Смедеревски друм – Цветкова механа – Приштинска улица. Пред сам рат 1941. године, Дирекција трамваја и осветљења располагала је са 87 аутобуса који су обављали превоз путника на 12 аутобуских линија.

[уреди] 1940 - 1950

1940. Трамвајски саобраћај се одвијао на 10 линија. Београд је располагао са 104 трамваја, 60 приколица и 87 аутобуса.
1941. У бомбардовању Београда је уништено 38 трамваја, 36 приколица и 10 аутобуса.
1945. Промењен назив у Одељење за осветљење и саобраћај Извршног одбора града Београда. У Београду су радиле 4 трамвајске и 3 аутобуске линије са укупно 58 возила.
1947. Отворена прва тролејбуска линија Калемегдан - Славија
1955. У Београду радило 8 трамвајских линија са 162 трамваја, 3 тролејбуске линије са 42 тролејбуса и 14 аутобуских линија са 148 аутобуса.
1956. Пуштен је у екплоатацију први трамвај домаће производње - "Гоша". Београд и Земун су повезани тролејбуском линијом.
1960. Радило 38 линија (7 трамвајских, 6 тролејбуских и 14 аутобуских). Број возила у инвентару био је 467.
1961. Набављено 160 аутобуса марке "Лејланд".
1962. Формиран је погон за обављање такси - услуга са 63 возила.
1965. Број возила био је 617.
1967. У експлоатацији је 55 редовних и 11 уговорених линија.
1970. Набављена су 144 нова возила за потребе превоза Београђана. Укупан број возила повећао се на 806.
1975. Примењен нови зонски тарифни систем. Број возила: 995.
1980. Број возила: 1168. Просечан број возила у саобраћају био је 779.
1985. Укупан број возила износио је 1380, а просечан број возила у саобраћају био је, радним даном 779.
1989. Заокружен систем јединственог тарифног система, поред Ласте и ГСП-а у систем је укључен и ЖТП Београд и АТП Панчево

[уреди] 1990 - 2000

1990. године , одлуком Скупштине града Београда, ГСП "Београд" постаје јавно-комунално предузеће, чији је оснивач град. У периоду 1990 - 1991. годинe, ГСП је остварио најбоље резултате. Са укупно 1.393 возила, просечне старости од 4,5 годинe, на улицама Београда је у шпицу радилo око 1.130 возила, превозећи дневно око 2.5 милиона путника. Криза у бившој СФРЈ која је ескалирала у другој половини 1991 године, довела је до увођења економских санкција од стране Савета безбедности УН према СРЈ, и прилива великог броја расељених лица у Београд. Улагањa у набавку нових возила, резервних делова и одржавање инфраструктуре било је минимално.Током 1993. године због немогућности континуалног одржавања система јавног превоза, проблема у набавци нафте и ауто гума, раста цена, социјализације превоза долази до пада броја возила у саобраћају, тако да је на крају године свега 400 возила било у функцији. Поједине линије су укинуте или скраћене. Функција јавног превоза у Београду била је нарушена. Током 1994. и 1995. године ГСП успева да подигне ниво превоза, ревитализацијом возног парка на просечно 909 возила радним даном. Почетком 1998. године у јавни превоз су укључени приватни превозници. У односу на претходну годину, у саобраћају је 127 возила мање, уз тенденцију даљег пада. Престао је да важи јединствени тарифни систем и прешло се на наплату карата у возилима од стране кондуктера. Након почетка агресије НАТО земаља на СРЈ 24. марта 1999. године, ГСП "Београд" је прешао на рад у ратним условима, што је значило укидање или скраћење великог броја линија. Прешло се на опслуживање по главним саобраћајним коридорима. У периоду након агресије проблем недостатка возила у саобраћају и даље је остао присутан, тако да је током године у саобраћају просечно било свега 428 возила. Неповољна ситуација настављена је и у 2000. години. Застарео возни парк , ниска техничка исправност возила, недостатак резервних делова, честе редукције саобраћаја због недостатка горива су само део проблема који су довели до увођења ванредних мера од стране Републичке Владе. После увођења ванредних мера набављено је 15 тролејбуса и потписан je уговор о набавци нових аутобуса са фабриком ИКАРБУС. Значајне промене су се десиле после октобарских дешавања 2000 године, када се нова градска Влада определила за ревитализацију ГСП -а , као носиоца система јавног превоза у Београду. Циљ који је постављен пред ГСП ” Београд ” је да се достигне ниво рада предузећа са почетка деведесетих. До краја године успостављене су готово све линије које су биле у време рата укинуте или скраћене. Пристигао је 61 аутобус из ИКАРБУСА а захваљујући Владама: Чешке, Аустрије, Грчке, Немачке, Словеније и Италије стигао је 71 аутобус као донација. Данас је ГСП модерна фирма са просечном старошћу возила 4 године. Такође уведен је и интегрисан тарифни систем у који су ушли и приватни превозници.