Десанка Максимовић
Из пројекта Википедија
| Десанка Максимовић | |
|---|---|
 Фотографија Десанке Максимовић коју је начинио Драгиша Меденица |
|
| рођена: | 16. мај, 1898. Рабровица код Ваљева, Србија |
| преминула: | 11. фебруар, 1993. Београд, Србија |
Десанка Максимовић (1898-1993), песникиња, професор књижевности, академик САНУ
Садржај |
[уреди] Биографија
Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. у Рабровици код Ваљева као најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења отац добија премештај и одлазе у Бранковину. У Бранковини је Десанка провела детињство и сматрала је својим правим завичајем. Гимназију је завршила у Ваљеву, а Филозофски факултет у Београду.
Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова, нису имали деце.
[уреди] Професор
Била је професор српског језика од 1923. до 1953. године у неколико школа. Најпре је била у Обреновачкој гимназији, па у Трећој женској гимназији у Београду. 3. септембра 1925. је премештена у Учитељску школу у Дубровнику где је била годину дана. После тога радила је у Првој женској гимназији у Београду. Једна од њених најбољих ученица била је Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић.
Када је чула за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, потрешена овим догађајем написала је „Крваву бајку", песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Ова песма је тек после рата објављена.
Путовала је широм тадашње Југославије, њена поезија је лако налазила пут до многих срца. Имала је велики број пријатеља међу писцима и песницима, ту се могу убројати Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић...
Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Може се рећи да је српски језик најлепше пропевао у песмама Десанке Максимовић. Неке од најбољих њених песама су: „Предосећање", „Стрепња", „Пролећна песма", „Опомена", „На бури", „Тражим помиловање", „Покошена ливада" итд.
Добила је велики број књижевних награда, а међу њима и Вукову, Његошеву (1984.) и награду АВНОЈ-а. Изабрана је за почасног грађанина града Ваљева.
1985. године реновирана је основна школа у Бранковини у коју је ишла Десанка Максимовић и где је њен отац био учитељ. Ова школа је названа „Десанкина школа", како је народ прозвао.
У Ваљеву је, још за њеног живота, подигнут споменик Десанки Максимовић. Овај споменик је открио Матија Бећковић, 27. октобра 1990. године. Песникиња је мало негодовала због овог чина, али су је убедили да је то споменик поезији само са њеним ликом.
[уреди] Академик
Због своје поезије непролазне вредности песникиња Десанка Максимовић је 17. децембра 1959. изабрана за дописног члана САНУ, а 16. децембра 1965. за редовног члана.
У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева.
После њене смрти основана је Задужбина Десанке Максимовић која додељује награду „Десанка Максимовић".
Поводом стогодишњице рођења, UNESCO-ов словенски пројекат прогласио је Десанку Максимовић за личност културе у 1998. години.
[уреди] Поезија
Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика. Њена поезија, приповетке, романи, књиге за децу превођени су на многе језике, а поједине њене песме налазе се у антологијама поезије разних народа. Више пута је награђивана нашим највишим књижевним наградама. Прво признање добила је 1925. наградом за песму «Стрепња» на конкурсу часописа «Мисао». Била је члан Српске академије наука и уметности од 1959. године.
Десанка је била од оних природа у којима се још у детињству заметне љубав које се до краја живота не одричу. Јер, све у Десанки је песничко: и реч, и однос према свету, и филозофија. Рекло би се чак да ништа друго није могла бити до то што јесте. Све што је написала, написала је срцем. А то њено срце отворено је увек и свуда, свему и свакоме.
Прва Десанкина песма била је о заласку сунца. Сунце одлази, а све, и људи и природа, пружају према њему руке и довикују-немој отићи, остани... Тада је имала 14 година. Седела би обично на неком пању и писала. То је био њен песнички атеље. Са 14 година се не може створити чудо, али се може осетити мирис земље. Може се доживети ноћ, чути ћук. Може се заспати на покошеној ливади и записати прва «љубавна» реч. Са 14 година може се знати историја и упознати ратник. А ту, у Бранковини, имало је шта и да се види и да се чује о историји. Са 14 година могла се доживети самоћа, и страх. Прве оцене Десанка Максимовић је добила у Ваљеву, од другова из гимназијских клупа. Читала им је, а они су је храбрили и прорицали јој блиставу будућност.
Њена песма је увек била сигурна стреха и заклон свакоме ко је обележен осећајношћу, ускраћен за нешто, угрожен. Ретко је који песник у нас као Десанка Максимовић још за живота стекао име и углед и задобио толику наклоност, поштовање и приврженост бројних чиалаца. Десанка Максимовић нема другу биографију сем књижевну, ни другог порода сем песама. Онај ко је читао њене песме упознао је не само њену душу и њено биће, већ и душу народа из којег је потекла. Многе њене песме су позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих начела и уверења, боја и вера, позивала их да прославе и туђег свеца, да уважавају неистомишљенике, да буду строги према својима као што су и према туђим манама. Од свих вредности у животу она је посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.
За разлику од многих лиричара, нарочито новијег доба, који су сваки компликованији песнички проблем решавали и сложенијим средствима, наша песникиња је увек ишла за тим да најједноставнијим и најпречим путем допре до таквог замућеног и скривеног језгра какво је људска беспомоћност пред тајном.
Ма колико биле разнолике и неуједначене све Десанкине песме истоврсне су, истим гласом испеване. Мелодија њене поезије је сестра говорне мелодије. Открива читаво обиље нових алитерација и рима, које и када нису измешане са познатим, у контексту некако зазвуче познато; скоро увек су некако природно на свом месту. Десанкина поезија саопштава о љубави, преноси импулсе младости. Љубав је водич у свет, учитељ духа. Бог о коме и коме пева Десанка Максимовић, присутан је свуда и нигде га нема; он је милосрдан и равнодушан; присан и неухватљив; исповедник и странац. Он није сабран у једну жижу, већ је расут у хиљаду могућности, а песникиња нам саопштава да свака од њих може бити, или јесте права. Све те супротности се усклађују у љубави.
Лирика Десанке Максимовић се од самог почетка доживљавала као чиста исповест срца, што је и садржано у стиху «Ја сам ловац срца свога рођеног». Њено основно песничко гесло је да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу, да извире из њих.
У касније дане лирика Десанке Максимовић добила је своју патину, као и њена расцветана природа у јесен, која се у ову лирику све више увлачи. Њена поезија је добила оно што време људским мотивима намеће: смиреност у немирима, утишаност у акцентима. Године ова питања неизбежно доносе. Да ли тражити одговоре на њих? Не тражити неналазиво, тј. помирити се са законима. Тражити га и не наћи значи неизбежност краја без новог почетка. Мисао Десанкина пред крајем, слутећи га већ, је само констатација необилазнога и самим тим одрицање да се било куда около прође. Она као птица шћућурено ћути и чека оно што доћи мора. Природно и једноставно је певала о животу и сада тако пева о смрти.
[уреди] Књижевна дела
Песникињу је најбоље упознати кроз њену поезију. Најзначајнија дела Десанке Максимовић су:
- Песме (1924.)
- Врт детињства, песме (1927.)
- Зелени витез, песме (1930.)
- Лудило срца, приповетке (1931.)
- Срце лутке спаваљке и друге приче за децу (1931, 1943)
- Гозба на ливади, песме (1932.)
- Како они живе, приче (1935.)
- Нове песме (1936.)
- Распеване приче (1938.)
- Загонетке лаке за прваке ђаке (са Јованком Хрваћанин, 1942.)
- Шарена торбица, дечје песме (1943.)
- Ослобођење Цвете Андрић, поема (1945.)
- Песник и завичај, песме (1945.)
- Отаџбина у првомајској поворци, поема (1949.)
- Самогласници А, Е, И, О, У (1949.)
- Отаџбино, ту сам (1951.)
- Страшна игра, приче (1950.)
- Ветрова успаванка (1953.)
- Отворен прозор, роман (1954.)
- Пролећни састанак (1954.)
- Мирис земље, изабране песме (1955.)
- Бајка о Кратковечној (1957.)
- Ако је веровати мојој баки, приче (1959.)
- Заробљеник снова (1960.)
- Говори тихо, песме (1961.)
- Пролећни састанак (1961.)
- Патуљкова тајна, приче (1963.)
- Птице на чесми, песме (1963.)
- Тражим помиловање, лирска дискусија с Душановим закоником (1964.)
- Хоћу да се радујем, приче (1965.)
- Ђачко срце (1966.)
- Изволите на изложбу деце сликара (1966.)
- Прадевојчица, роман (1970.)
- На шеснаести рођендан, песме (1970.)
- Празници путовања, путописи (1972.)
- Немам више времена, песме (1973.)
- Летопис Перунових потомака, песме (1976.)
- Песме из Норвешке (1976.)
- Бајке за децу (1977.)
- Ничија земља (1979.)
- Ветрова успаванка, песме за децу (1983.)
- Међаши сећања, песме (1983.)
- Слово о љубави, песме (1983.)
- Памтићу све (1989.)
- Небески разбој (1991.)
- Озон завичаја (1991.)
- Зовина свирала (1992.)
