Доњи Дејан
Из пројекта Википедија
Доњи Дејан је село у општини Власотинце, Јабланички округ, југоисточна Србија. Село чине махале: Власина, Камењари, Чукар, Бошковци, Прогон и Било.
Лоцирано поред пута Власотинце-Свође, село Доњи Дејан, је у прошлости било главно административно место за сва околна села. Ту се налази месна канцеларија, задружни дом, кафана и продавнице. Некад је било занатских радњи: грнчарска, опанчарска и ковачка. Данас нема занатлија, а задружни дом је запуштен. У дому се некад окупљала омладина на игранкама, у времену такмичења певача аматера и “сусрета села”- такмичења у певању и фолклору. Село је елкетрифицирано, а по махалама се користи вода са извора. Дејанци су били цигларски печалбари у прошлости али сада иду ређе у цигларе. Млађи мештани више преферирају зидарску печалбу, јер то сматрају лакшијим послом. Поред печалбарства мештани се баве и сточарством, а поједници узгајају воће и винову лозу.
Основна школа у Доњем Дејану основана је 1929. године и радила је у приватној згради. Први учитељ био је Вукашин Маринковић. Деца данас похађају осмогодишњу школу у селу Крушевица.
Најпознатији мештанин је Ђура Стефановић, доктор социолошких наука и професор на пољопривредном и учитељском факултету. Једна од најстаријих фамилија у Доњем Дејану су Мисинци. Село је изложено миграцији. Све већи број младих напушта село и то одмах по завршетку школовања. Највише дејанаца се иселило у Власотинце.
Садржај |
[уреди] Махала Камењари
Насеље Камењари је постојало у времену турака. Током турске владавине је у Радиној луци постојала фабрика. Најстарије породице су: Анђелковићи, Јовићи и Мисинци. По казивању Илије Ранђеловића је за време турске владавине у махали био хан-мејана, која је после преправљена у кућу. Изпред куће је био дуд стар двеста година, као и сама кућа.
По казивању Никодије Симоновића (*1902) махала Камењари је добила назив по камењару-камену од кога се праве споменици. Експлотација камена -по казивању- почела је пре три века. Изнад махале се налази мајдан камен. Мештани махале Камењари су познати каменоресци. Возили су робу запрежним колима по пиротском, моравском, нишком и топличком крају. Радило се примитивно. Дејански каменоресци су клесали корита за појење крупне и ситне стоке, сантраце, литијске и надгробне споменике, степенике, сливнике, основе за диреке. Радили су и друге производе од камена, кога су експлоатисали са узвишења Грот (484м). Најитензивнија експлотација камена била је после Другог светског рата до седамдесетих година XX.века. У том времену камен је клесало и до педесет мајстора. Са развојем технике долази до усавршавања каменорезачког заната и појаве модерних машина за обраду. Камен је заменио други материјал од цемента, шљунка и песка. А данас се користи мермер и гранит за израду споменика. Тако се каменорезачки занат развијао у целој бившој Југославијом. Дејанци су отварали радње у Македонији, на Косову и Ужој Србији.
У познате каменорезачке фамилије спадају Жика Камењар са синовима, Милорад Илић са синовима, Симоновићи, Влајко Гуња и Дика Станчић. Данас у махали Камењари живи и ради само један млађи мајстор каменорезац, Слободан Симоновић-Дацко.
[уреди] Махала Било
Током бекства од турака из жнепољског краја, деца се зауставила да се играју правећи кошарке у виду кућа. Старији су, верујући да деца злокобе нешто на том месту, рекли: ”ту би било да се населимо”. Тако насељено место по легенди добило назив Било. У махалама Власина и Било живе роми. Они су се доселили из мале Азије и узели су хришћанску веру. Махом су били мајстори ковачи, хармоникаши и свирачи трубачи, а сада махом раде у печалби као циглари.
[уреди] Археолошка налазишта
На простору Доњег Дејана има старина из времна римљана-византије: грчка кула према планини Крушевица и остатке римљана а поред пута у махали Власина у њиви поред пута код задружног дома, скретнице за Прогон. Бора Стефановић је 1976. године казивао да је ископавао остатке римљана из њиве.
[уреди] Занимљивости
У месту Умиште копана је ума-глина. С њом су старије жене прале косу, а долазиле су и жене из свих суседних села да користе уму-глину. У том времену није било сапуна за прање. Ума је коришћена чак шездесетих година XX.века.
