Крушевица
Из пројекта Википедија
Крушевица је село у општини Власотинце, Јабланички округ, југоисточна Србија. Крушевица је разређен тип села, дели се на Малу и Велику Крушевицу. Прва је на западу, друга на истоку, а између протиче сеоска речица. У сваком делу Крушевице разликују се махале . У појединим махалама су куће једног рода (на пример у махалама: Јанковци, Шајтановци, Ђокинци (Џокинци) итд. Има махала и са кућама различитих родова: Кладенац, Власина, Ливађе и др.
Настанак овог села се везује за постојање дивљих крушака. Старији људи памте овај део власинског корита по називу "крушкар".
Садржај |
[уреди] Историјски трагови
Од старина, крушевачка црква је један од најстаријих објекта у овом крају. Од старог турског царског друма, од Бољара, преко Крушевице, Тупанског Дела и Свођа за Цариград су остали трагови зарасли у храстовој шуми, као подсетник на неко старо време где се није смело слободно ходати у караванима са коњима. Турке су пресецали хајдуци, отимали им благо и скривали га по многим непознатим местима. У овом крају из тог времена многи непознати али и локални авантуристи са многим исцртаним мапама у читавом планинском крају стално нешто прекопавају, тражећи отето злато од турака.
У крушевачком крају је било доста хајдучије - борбе за националну слободу у време турака, па и данас у планинском подножју Крушевица има места звана Хајдучки кладанац, Хајдучка падина, Хајдучки гроб.
[уреди] Део лесковачке нахије
У неким историjским подацима село Крушевица се помиње у оквиру лесковачке нахије од 1455. до 1683. године, а према неким подацима из 1516. године, помиње се да је ово село имало 53 домаћинства, а двадесет година касније тај број је смањен на 26 кућа.
Постоји могућност да је ово насеље постојало у XVI. веку. Насељавање овог села власинско црнотравске области је извршено у XVIII. и почетком XIX. векa. Тако у историјском првом српском устанку (1804.-1807.године. Међу селима које је одметнуо Илија Стреља налази се и село Крушевица.
Према попису из 1879. године село Крушевица је имало 1206 становника у 188 домова (кућа).16 мештана је знало да пише и чита, више него тада у Црној Трави. Према броју писмених је била на трећем месту после Власотинца и Шишаве у власотиначком срезу. У селу 1939. године живи 1011 становника у 127 домова, а после Другог светског рата се смањује тај број, да би према попису из 1991. године се смањио на 778 људи.
[уреди] Становништво и генеалогија
Разне махале Крушевице су насељаване са свих страна.
[уреди] Именско порекло
Становници су добијали имена на различите начине:
- Јарчевци су добили назив по чувања јараца.
- Сувопуци (махала Ливађе) названи су по цигларском занату. При прављењу цигле увек су им цигле испуцавале тј. у цигле избијао сувопуц, јер није била добра земља, па су по томе и добили назив.
- Кушинци су добили назив по кучету-псу Куси.
- Чалаковци су добили назив по пчелама. Неког из фамилије ујела пчела, па је очељавио-огрубео. Потом је цела фамилија после добила надимак Чалаковци.
- Товаци су добили назив по томе сто је неко од њих носио тојагу и викао „това“ (реч из црнотравског краја).
- Шатановци су добили назив по томе што су били неозбиљни: „шева“ десно, волели су смешку-шалу да производе“. На турском „шејтан“ значи ђаво – због смешке су били „ђавољи људи“.
- Јанковци су добили назив према хајдуку Јанку, који је сахрањен поред крушевачке цркве. Био је људина, па су локални становници нарицали, упоређивали себе „ја“ као Јанко.
[уреди] Досељеничко порекло
Крушевица је у потпуности насељена са стране. Најавише фамилија са познатим пореклом доселило се из Дарковца: Анђелковићи, Вељковићи (где су се претходно се населили из Македоније), Јованцини, Мецкари, Миљковићи, Раденковци и Товаци .
Брзинци се доселили из села Брза код Вучја после првог српског устанка. Видоњсци су из планинског дела Повласиња. Ђокици су пореклом из Дола код Бабушнице. Ђикинци су пореклом из Златићева, Караџинци из Равне Горе, Кисинци из Црне Траве, Кусинци (Стаменковићи и Стојановићи) из Козила, Љубицовци (оснивачи села Крушевица) из Овче Поље (Повардарје источно), Паљинци са Косова, Петковићи са Косова, Сатановци са Космета, Симоновићи из Арнаутско, Џокинци (Марковићи) из Преслапа и Кривог Дела,.
[уреди] Православна вероисповест
Мештани Крушевице су православне вероисповести. Светог Николу славе домаћинства: Банковци, Беличинци (Белчинци), Величковци, Видоњци (Видојинци), Ђокинци (Џокинци), Јанковци, Кушинци, Мирчинци, Осојци, Петковци и Ћосинци. Осим тога слави се и Ђурђевдан: Кујинци и Славковци. Остале славе у селу су „Ђурђић“ коју славе Кочићевци и свети архангел Михаило који славе Јарчевци (Јарчовци).
[уреди] Печалбарство и занатлије
Старији су причали да су у прошлости циглари одлазили у печалбу у Влашко у Румунији. Од занатлија су у Крушевици поред кројачких постојали содаџијски и бонбонџиски. Неки од њих су поред радње у Крушевици обилизали цео власотиначки крај где су на вашарима или на спортским утакмицама и надметањима продавали своје производе. Тако су Светислав-бонбонџија, Вељковићи и Богдан Стојичић обилазили цео крај и продавали клакере, соду и бонбоне по вашарима. Цака Станковић је постао познат по томе што је локални клуб ФК "Слога" увек пратио са својим штандом на разним такмичењима и тако продавао клакере са ледом по власотиначким селима. Било је и кавгаџија, који су обавезно правили кавгу на оро када се играло на неком вашару или сабору поред крушевачке цркве. Они су весељаци и увек су били први у колу. Имали су увек ведар дух за шалу и живот.
[уреди] Сеоски живот
Природни услови су погодни за развој сточарства и отварања мини фарма и за воћарство. Сељаци печу природну ракију која се продаје приватно на пијацама у Власотинцу и Лесковцу. Као у осталим брдско планинским селима власотиначког краја, и крушевчани беру гљиве, вргање и лисичарку. Због недостатка организованог тржишта шипак, купина и јагоде пропадају.
Крушевчани су учествовали и у Првом и у Другом светском рату. Патили су од бугара који су држали цело село као таоце. Чак је и бугарски штаб био у просторијама крушевачке школе. Поред борбе за ослобођење од фашизма, крушевчани су били ангажовани у политици. Пред Другог светског рата радикали и демократе су се тукли у време избора и штаповима. После другог светског рата један крушевчанин је био и преседник општине док је учитељ Вита Бан-Благојевић био преседник ССРН и директор и оснивач народног музеја у Власотинцу.
[уреди] Основна школа „Карађорђе Петровић“
Школа је основана 1858. године на иницијативу руског конзула у Цариграду и била је манастирског типа. Прво отварање школе је било попраћено ферманом турског везира. Школа је била у црквеним конацима постојеће цркве у Крушевици. Ту су деца становала, служила у цркви и одлазила четвртком да се преобуку. Децу су учили свештеници. Школу су тада похађала деца из села: Бољаре, Црнатово, Била, Равног Дела, Доњег Дејана, Џакмонова, Златићева, Свођа, Брезовице, Горњег Ораха и Доњег Гара. Школа је подигнута средствима цркве. Први световни учитељ био је Јован Биволаревић из Лесковца. Убијен је од бугара за време Првог светског рата. У време после Првог светског рата запаженији учитељ био је Мирко Тепавац. До 1948. године био је учитељ Александар Ђокић. Школа је мењала назив- до 1934. са називом "Основна школа крушевачка, срез власотиначки, бановина вардарска“. Име "Карађорђе Петровић“ добила 1934. године и задржала га до данас. После Другог светског рата најдуже су били учитељи Михајло и Десанка Вујић из Аранђеловца. Школа је радила са шест, потом са осам разреда са истуреним одељењима у селима: Равни Дел, Црнатово, Бољаре, Доњи Дејан. Због миграције становништва крајем XX. века и почетком XXI. века број ученика се нагло смањио. Хронолошки записи догађаја у школи су сачињени у Летопису школе.
[уреди] Самосталност Крушевице у власотиначком срезу
Крушевачка општина је по броју становника до пред почетак Другог светског рата била највећа у власотиначком срезу.
Људи су се овде махом бавили сточарством, још има колиба изнад села, које су запуштене. Овце су чуване у трлама даље или близу кућа, а краве у појатама. Повећањем броја фамилија мештани су да би опстали почели да одлазе у печалбу, нарочито у цигларима. Тај занат је доста био развијен и после Другог светског рата, а седамдесетих година и осамдестих година XX. века , па и сада у XXI. веку крушевачки предузимачи-циглари, са борондолцима, дејанцима, свођанима су били најпознатији не само у власотиначком крају, него и у Хрватској, Босни и Војводини.
Због недостатка пута, запошљавања и трагања за бољим животом село Крушевица данас у XXI. веку има мање од половине својих некадашњих становника. Мали број младих људи је остао у селу. Они се баве печалбарским цигларским занатом, неки раде у приватним и државним предузећима у Власотинцу.
[уреди] Легенда о поповом кладанцу
Попов кладанац се налази на територији Крушевице. Добио је назив по следећој легенди. У време под турцима је у селу Крушевица био један поп, који је сарађивао са турцима. Хајдуке, који су јатаковали исподе саме планине Крушевице код тадашњих сточара, одавао је турцима . Тај поп је сакупљао у овом крају беклике (порез) и предавао турцима. Поп је живео крај бегове ливаде у селу Бољаре. Због издаје хајдука и пореза, хајдуци га ухвате у подножју планине Крушевице на кладанцу, док је пио воду. Ту га убију. Од тада је овај кладанац добио назив Попов кладанац.
[уреди] Види још
[уреди] Референцe
- Др Јован Ф. Трифуновски - „Села и становништво у доњем сливу Власине“; Лесковачки Зборник, број 15, стр. 11-12.
- Податке о Крушевици и његовом становништву оставио је антропогеограф Трифуновски , који је ранијих шездесетих година XX. века боравио у Крушевици, а резултате својих истраживања публиковао у оквиру горе поменутог рада.
- Драган Д. Видосављевић – „Црква сабора светог архангела Гаврила у Крушевици“, Власотиначки Зборник(2) из 2006. године.
- Подаци о оснивању крушевачке цркве и њеном деловању у времену под турцима, као и о свештеницима-просветитељима и борцима за националну слободу тога времена у власотиначком крају.
