Нови Пазар

Из пројекта Википедија

Нови Пазар

Нови Пазар на мапи Србије

Координате: 43° 8′ 16" СГ Ш, 20° 30′ 50" ИГД Нови Пазар је град у Јужној Србији, у Рашкој области, на реци Рашкој, у средишту Новопазарског Поља или старога Раса. Засновао га је славни турски војсковођа Иса-бег Исхаковић „Еса Маћедонац" око 1456. год., када су Турци освојили стари Рас. Мато Гундулић забележио је 1672 г. да је то „велики град у краљевству Србије“ и да броји двадесетак хиљада становника. Три деценије касније Марина Кабужића пише: „ово мјесто би некада гласовита варош у Леванту, а сада је ништа; гдје бјеше двадесет тисућа кућа, нема више од три стотине“). 1921. године Нови Пазар имао је 2.492 куће са 11.207 становника.

Речи које је Симо Будмани забележио у Новом Пазару 1734. године задржале су свој неоспоран значај за историју српскога језика и за српску лексикографију.

[уреди] Географија

Нови Пазар се налази се на 290 km јужно од Београда, на дeоници старог пута који преко Ибарске магистрале води према Подгорици и Јадранском мору. Лоциран је у звездастој долини река Јошанице, Рашке, Дежевске и Људске, на надморској висини од 496 m. Окружен је високим планинама Голијом и Рогозном и Пештерском висоравни.

Крај је богат природним ресурсима. То је пространа планинска територија, на којој се оптимално смењују благи и оштри успони, речни усеци и долине, висоравни, велики комплекси четинарских шума, простране ливаде и пашњаци, а простор има изузетно богату флору и фауну, обиље чисте воде, термалних и минералних извора (Новопазарска и Рајчиновића бања и Слатински и Дежевски кисељак). Уз природне и људске ресурсе, као и бројне споменике културе, Нови Пазар има велике потенцијале за одржив развој - производњу здраве хране и развој свих видова туризма.

[уреди] Историја

Поред старога града Раса, средишта старе српске државе Рашке и Немањине престолнице, који је у доба Вука Бранковића назван Трговиште, Нови Пазар је постао још у доба прве турске најезде кроз ове крајеве. Турци су у оближњем старом железном руднику Глухавици (Глуха Вас) још 1396. имали свога кадију и своју царину на територији Вука Бранковића, док се суседно старо Трговиште помиње 1451. као трг српскога деспота. Турци су под Мухамедом II узели Трговиште од деспота Ђурађа (1456), а 1459, када су Турци заузели Деспотовину, у Трговишту се помиње турски субаша, затим 1461. и турски кадија. Тада је поред старога Раса или Трговишта већ постојао и Нови Пазар, од Турака назван Јени Базар (Ново Трговиште), за разлику од старога Раса или Трговишта, које је и даље постојало, од Турака звано Ески Базар (Старо Трговиште, Стари Пазар), а чије се развалине сада најчешће зову Пазариште.

Нови Пазар

Нови Пазар се први пут помиње 1461, када су Дубровчани и у њему и у Трговишту имали своје судије (consules). Неколико година после првога помена, 1467. помињу се у Новом Пазару турски кадија и субаша. Оснивач Новог Пазара био је један од најславнијих турских војсковођа, енергичан Гази-Иса-бег Исаковић, који се између 1440. до 1472. често помиње у ратним походима у западне српске земље. Гази-Иса-бег подигао је при оснивању Новог Пазара малу џамију, која и сада постоји. Тада је подигнута и џамија Муслихедин-ефендије, првога мујезина султана Мухамеда II. Турском освајачу Гази-Иса-бегу, који је овде имао једну од најважнијих станица у ратним походима на Босну, није одговарао скривен и тесан положај старога града Раса или Трговишта, уврх Новопазарског Поља и на саставу планинских река Рашке и Себечеве, те је за свој нови град изабрао средишњи и најпространији део плоднога поља у котлини реке Рашке.

За турска продирања по српским земљама Нови Пазар је имао особиту важност. Преко њега и подручја старе Рашке Турци су продирали и даље на запад и северозапад, а када су, након једнога века, велики турски војни походи у западне српске земље, падом Босне (1463), Херцеговине (1482), Црне Горе (1499), завршени, Нови Пазар, место дотадашње војне важности, је као некада и стари Рас или Трговиште, задобио поновно велику важност као трговачко средиште на пролазу и раскршћу важних друмова, Босанско-Македонског, Босанско-Цариградског и Дубровачког Пута, најважнијих трансбалканских трговинских караванских комуникација старијег турског доба.

Нови Пазар је у 16. веку и све до пред крај 17. века био жива и богата варош, највећа и најнапреднија од свих вароши на путу између Дубровника и Ниша. Био је и главни трг сточарских производа из целог подручја старе Рашке, и оданде се извозило много вуне, коже и воска. У почетку и средином 16. века био је чувен као велики трг босанског санџака, са многобројним хришћанским и турским дућанима и каравансерајима. Варош је била утврђена, опасана зидовима обима 4,5 миље, а насељена Турцима, православним Србима, и многим колонистима Дубровчанима и Млечанима. У другој половини 16. века имао је 6.000 кућа, већином турских, са 16 џамија и великом чаршијом. У вароши је било много мајстора, који су од железа из оближњих рудника Глухавице израђивали буздоване и разну железару. Почетком 17. века главна трговина је била је у рукама Дубровчана, који су овде имали и своју цркву. Поред дубровачких колониста и многих Турака, у то време је у Новом Пазару било и доста православних Срба. У раздобљу 16. и 17. века митрополит Висарион звао се рашки, новопазарски и старовлашки. У ово доба још није био сасвим опустео стари град Рас.

Врхунац напретка Нови Пазар је достигао у другој половини 17. века. 1661. године у њему је било 50 махала, 3.000 једнокатних и двокатних кућа, у чаршији 1.100 дућана, у вароши 23 џамије, 7 цркава, 16 школа и много ханова и чесама. По једном другом извештају, Нови Пазар је 1689. имао до 12.000 кућа. Тада је био врло чувена варош, једно од најважнијих трговачких средишта у унутрашњости Балканског Полуострва, са многобројним везама са околним земљама. После тако великог напретка настало је опадање. Први пут је доживео катастрофу 1689—1690, када су га Срби устаници, за време Пиколоминијевег (Piccolomini) ратног похода, заузели, а затим код повлачења уништили и попалили. 1706. Нови Пазар је једва имао 300 кућа. Али су Дубровчани обнављали трговину у опустошеној вароши. Нови Пазар је остао и даље седиште паше.

Нови Пазар је затим поновно страдао 1731, када је потоп однео 9 мостова и 36 кућа, а безброј њива и ливада разорио. Убрзо је поновно страдао. У аустријском ратном походу кроз Турску, Срби устаници су 1737. заузели и Нови Пазар, а Турке истерали из вароши. Онда су кроз њега прошли Срби, који су се са пећким патријархом Арсенијем IV повлачили испред Турака. Како су се Турци тада поновно били примакли Новом Пазару, Срби су се повукли к Студеници даље на север. Турска војска која се бранила затим се с исто толико жестине и огорчења, и љуто светила. Стара дубровачка колонија напустила је место, пошто је варош више пута страдала и због турске обести постајала све немирнија, а трговина и каравански саобраћај били су све више изложени несигурности због анархије у Турској.

У анархији, која је све више узимала маха, Нови Пазар се није више могао дићи до некадашњег напретка. Пошто је старо Трговиште, вероватно још у 16. веку расељено, Нови Пазар се крајем 18. века звао и Трговиште, или као и данас, и само Пазар. Онда је крајем 18. века настало за Србе у Новом Пазару најтеже вријеме. 1788. новопазарски Турци упали су до манастира Љубостиње и запалили га, а 1790. запалили су и манастир Студеницу, и у Нови Пазар довели на заточење студеничког игумана са тројицом јеромонаха, док су други јеромонаси са моштима Св. Првовенчаног Краља једва побегли преко Београда у Панчево. У ово време је, на раздобљу 18. и 19. века, у тврђави на брегу изнад вароши, столовао новопазарски паша и управљао је старом Рашком или Новопазарским Санџаком. И поред свих турских зулума Срби су се у Новом Пазару ипак држали. 1807. у вароши је било око 12.000 становника, од ових Турака свега око 5.000, Јевреја око 100, Цигана око 600, а остало су били Срби.

После устанка у Шумадији (1804), Срби су 1809. заузели и Нови Пазар, попалили га па се повукли. Онда се много Пазараца исељивало у Шумадију. Нови Пазар се 1822. рачунао као најважнија трговачка варош у Босни после Сарајева. 1838-1839 ту је било седиште и енглеског вицеконзула. 1836. је имао око 7.000 становника, поред Срба православних и муслимана, нешто Арнаута, Цинцара, Јевреја и Цигана. 1857. имао је 12.000 становника, са 1.500 муслиманских и 100 православних кућа.

Све до окупације Босне (1878) Нови Пазар је важио као врата Босне, посредовао је у саобраћају између Сарајева, Солуна и Цариграда, водио је трговину са Дубровником и Скадром. Онда су прекинуте старе везе с Босном, а трговина Новог Пазара, који је још 1873. преко Косовске Митровице добио везу са косовско-вардарском жељезничком пругом, окренула се Солуну. У последње турско време је био седиште многих бегова, који су држали околна села као своје читлуке, а својом обешћу и зулумима чинили варош једном од најанархичнијих ондашње европске Турске. Поред њих и Турака ерлија (грађана), у вароши је било и много мухаџира (бегунаца) из Никшића и Босне. Пред ослобођење је у Новом Пазару било свега две старије српске породице, Коматине и Кулагићи; остали православни били су у већини досељеници од средине и краја 19 века. 1913. имао је 13.433 становника, а после је, због ратних прилика, број нешто опао.

Према подацима из 1927. године у Новопазарском пољу превлађивали су православни над муслиманима Србима. Ту су динарски Срби, јужног наречја, ибарско-ерског антрополошког типа. Села су им ибарског типа, са већим џематима, у којима су куће сабијене, те чине варијанту старовлашког, разбијеног типа. Становништво је мањим делом староседелачко, а у већини су досељеници од Старог Колашина и Црногорских Брда, нарочито из Роваца и Бјелопавлића. Међу муслиманима, код којих се одржало нешто више староседеоца него код православних Срба, има много мухаџира (бјегунаца) из Босне, Херцеговине и Црне Горе. Досељеници су насељивали Новопазарско поље место старих Рашана, који су се још од доба турских најезда, нарочито приликом турских војних похода на Босну у 15. веку, а затим за време устанака и великих сеоба крајем 17. и почетком 18. века, стално исељивали на север. Са одржаним староседеоцима, и снажним народним елементом динарских досељеника, у новопазарском пољу најдубље су очуване и најживље су се развиле старе традиције. Ту је колевка нашег народног епског песничког стварања.

[уреди] Културни споменици

Слика:Stupovi.jpg

Ђурђеви ступови (12. век)

Нови Пазар има бурну и богату прошлост. Међу најважније културноисторијске споменике свакако спадају:

Петрова црква саграђена у 10. веку над илирским кнежевским тумулом и на остацима познијег ранохришћанског објекта у облику ротонде са уписаним четворолистом
Манастир Ђурђеви ступови, задужбина Стефана Немање, из 12. века
Манастир Сопоћани, чији је оснивач краљ Урош I, из 13. века
Градска тврђава са Кулом мотриљом из 15. века, изграђена по налогу оснивача града Иса-бега Исхаковића
Хамам (купатило) из 15. века, заоставштина Иса-бега Исхаковића, оснивача града
Алтун-алем џамија из 16. века, дело чувеног неимара Муслихудина Абдулганија
Амир-агин хан (конак) из 17. века

[уреди] Демографија

Према званичном попису из 2002. године, општина Нови Пазар има 85.996, а сам град 54.604 становника. Етнички састав становништва чине Бошњаци са 76,3%, Срби са 20,5% и Муслимани по националности са 1,86%. Према попису из 1991. године етнички састав су чинили Муслимани по националности са 75,4%, те Срби и Црногорци са 22,6%.

Према подацима Црвеног Крста у Новом Пазару борави око 6.000 избеглица из Босне, Хрватске, Македоније и са Космета.

[уреди] Привреда

Друштвена привреда углавном не ради, за разлику од приватног сектора који је веома развијен. Највећи ресурс Новог Пазара су креативни људи, који су током последњих деценија, без ичије помоћи, основали велики број приватних малих и средњих предузећа, чији је број преко 6.000. Преко 500 приватних предузећа се бави производњом одеће, обуће и намештаја, а остала претежно услужним делатностима и трговином. Значајну улогу имају и транспорт робе и путнички саобраћај са преко 2.650 фирми за превоз робе и путника. Нови Пазар је тренутно највећи произвођач џинс одеће у Србији.

[уреди] Инфраструктура

Недостатак инфраструктуре спречава даљи развој. Као највећи потрошач ПТТ услуга, после Београда, Нови Пазар има 10.000 нерешених захтева за телефонски прикључак. Постојећа санитарна депонија је технички неисправна и угрожава све водотокове, а смештена је на удаљености од 23 km од града, на надморској висини од 1050 m. Здарвствени центар просторно и технички не задовљава потребе становништва. Градске основне школе раде у три смене, а већи број школских зграда већ дуже време није реконструисан. Топловодна мрежа није реконструисана ни дограђивана последњих 18 година. Електроенергетска мрежа није дограђивна ни реконструисана последњих 20 година. До сада, ниједна значајна инвестиција није реализована из средстава помоћи, иако је локална самоуправа предала пакет пројеката Министарству за економске односе са иностранством. Друге инвестиције чекају боља времена и сигурне законске оквире.

[уреди] Литература

Народна енциклопедија (1927), чланак Војислава Радовановића, доцента Универзитета у Скопљу;
К. Костић, Наши нови градови на југу (1922);
Ј. Цвијић, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, III (1911);
Ј. Дедијер, Нова Србија (1913).