Петар Абелар
Из пројекта Википедија
 |
Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Абелар. (Разговор) |
Абелард, Петер (Abelard, Peter) (1079 - 1142/3), философ и теолог.
(Његово име се наводи и као Abailard од стране неких научника и оно је вероватно ближе оригиналном облику и изговору од онога које је уобичајено). Рођен је у Ле Палету близу Нантеса, као син бретонског витеза. Био је успешан ученик *Росцелина (Roscelin), Виљем од Кампекса (William of Champeaux) и Анселма од Лаона (Anselm of Laon) и ако такав је рано пружио доказе живог, немирног и независног ума, који га је водио у честе сукобе са његовим надређенима. Његово брилијанстно одбацивање реализма Виљема од Кампекса устаноило је његову славу као учитеља. Одлазио је на предавања у Париз где су га примали многобројни студенту ентузијасти. Држао је предавања прво из дијалектике а потом из теологије, све док трагична збивања поводом његове љубавне афере са Хелоиз (Héoloïse) братаницом Фулберта (Fulbert) каноника Нотр Дама није довела до његовог повлачења у манстир Св. Дениса 1117/8. Росцелин су потом напали исправност његове вере о Светој Тројици. Он је несаслушан осуђен од стране сабора у Сисону (Soissons) (1121) где је одређено да се његове књиге на ту тему спале (Theologia Summi Boni). Вратио се у манастир Св. Дениса, али, пошто је изазвао непријатељство монаха критикујући легенду о Св. Дионисју заштитнику опатије, био је принуђен да га напусти. Установио је мали ораторијум под именом Параклет близу Троја, где се ускоро прикључио следби ученика. Овде је касније Хелоиз постала настојатељица сестринске куће. Године 1127 Абелар је постао опат манастира Св. Гилда, али је 1136. враћен у Париз где је међу својим студентима имао Јована од Салзбурија (John of Salisbury) и Арнолда од Бресције (Arnold of Brescia). Јуна 1140. пошто је Св. Бернард Кларивошки пријавио његово учење Риму, листа његових тврдњи била је осуђена на сабору у Сенсу. Пресуду је потврдио папа Иноћентије II, али, као резултет интервенције Петра Венерабилиса ( = Поштованог), Абелар се помирио са Бернардом, враћен је у заједницу и од стране Петра примљен у Клунију. Умро је у лунијском манастиру Св. Марсела, близу Chalon - sur - Saône.
Садржај |
[уреди] Списи
Абеларова свестраност се очитава у његовим списима. Његови философски радови укључују ’Scito te ipsum’ (такође назван и ’Етика’), ’Дијалектику’ и нека ’Тумачења’ на Порфирија. Његово дело ’Sc et Non’ у коме се налазе очигледне супротности из Боблије и Отаца са великим бројем питања, било је написано са намером да помогне читаоцу да помири супротности, чинећи га свесним разлике између ауторитета по себи и многих облика кроз које се он изражава. У његовој ’Theologia Summi Boni’ (1119-20) он није применио разум директно на објашњавање учења о Св. Тројици, него је пре настојао да покаже како ово учење може бити схваћено ’аналогијама које пружа људски разум’. Он је наставио да усавршава и брани овај метод у серији нових верзија ’Теологије’ и ’Дијалога’ (1125-6). Показао је наклоност ка расправама (са Јеврејима и философима) за разлику од његовог ранијег, много борбенијег става. Он је такође аутор збирке химни написаних на захтев Хелоиз за сестре из Параклета. У ове химне је укључена и добро позната ’O quanta qualia’ (’О какав ужитак и каква радост то мора бити’) која се пева на недељном вечерњу у Римокатоличкој цркви и која са карактеристичном комбинацијом благочестивих осећања и игром дијалектике пева о радости бескрајног сабата на небесима.
[уреди] Учење
Абеларова философска и теолошка учења су у великој мери одређена његовим раним интересовањима за проблем универзалија. Без сумње инспирисан у својим предавањима Номиналистом Росцелином, он је сматрао да само индивидуе могу бити описане као ствар (’res’), и да језик преедставља апстракцију од ових ствари. ’Vox’ или ’nomen’ језика не може престављати ствар, већ само концепт, пошто својства које индивиуе међусобно деле нису ствари по себи нго резултати менталног деловања. Касније је он дао већу важност питању значења језика.
Разумевње ствари, које је неопходно да би реч имала смисао, напокон јесте део (он каже) истинитог разумевања ствари како је било схваћено у уму Божјем. Оваквим размишљањем он се удаљио од свог ранијег скептицизма и вратио се позицији ближе реализму који је раниеј нападао. У његовој ’Етици’ он доказује да грех, ’исправно говорећи’ не постоји ни у чему другом до у деловању које пркоси жељама Божјим. Док се овим наглашава важност намере у моралноим деловању, он је сматрао да при свему томе то деловање мора бити обавештено о познањем исправног и погрешног које коначно зависи од откривене истине. Слично томе, он је наглашавао страдање и смрт Христову као врховни пример (његова егземпларистичка теорија Искупљења) што га је водило порицању места Христове смрти у делатном спасењу кроз сакраменте (Свете Тајне).
Абелар никада није имао намеру да једноставно постави разум на место вере. Његове списе је најбоље посматрати као потпомагање напора да се одговори на питања садржаја вере, и да се на тај начин задобије њена пунија и јаснија перцепција. У ’Historia Calamitatum’(1132.), он процењује свој живот, бележи неке од тешкоћа, приватне и јавне, које су узроковале такав приступ. Он нам говори како о задовољству које је имао због снаге својих аргумента, тако и о разочарењу које је осећао када су његове идеје биле погрешно схватане. Упркос његовој честој умешаности у контроверзе, након његовог раздвајања од Хелоиз он се све више држао једног идеала (делимично прихваћеног од Св. Јеронима) монаха укљученог у самотно, интелектуално трагање за Богом. Његов утицај је очигледан код многих аутора који су преузели његов метод, као и у историји схоластике саме.
[уреди] Издања његових дела
Још увек не постоји комплетно издање Абелаових дела, која тек у савремено доба полако почињу да бивају доступна. Рано издање A. Du Chesne (Paris, 1616), репринт са додацима, у J. P. Migne, PL 178; modern collections of Ouvrages inédits (Paris, 1836), and Opera hactenus seorsim edita (2 vols., ibid., 1849-59), both by V. Cousin. Opera theologica, ed. E. M. Buytaert, OFM, and C. J. Mews (CCCM 11, 12, 13, etc., 1969 ff.; vol. 13, 1987, incl. recent bibl.). Crit. edn. of hymns by G. M. Dreves, SJ (Paris, 1891; also AHMA 48 (1905), 141-232); and by J. Szövérffy (Medieval Classics, Texts and Studies, 2-3; Albany, NY, 1975). I ‘Planctus’ ed., with musical transcription, by G. Vecchi (Modena, 1951). Short early glosses on logical texts ed. M. Dal Pra (Rome and Milan, 1954); further writings on logic ed. B. Geyer (BGPM 21, Hefte 1-4; 1919-33; 2nd edn. of Heft 4, 1973). Glossae super librum Porphyrii secundum vocales, attributed to Abelard, ed. C. Ottaviano, Testi medioevali inediti (Fontes Ambrosiani, 3; Florence, 1933), 95-207. Super Periermenias, 12-14, and Sententie secundum M. Petrum, prob. by Abelard, ed. L. Minio-Paluello, Twelfth Century Logic: Texts and Studies, 2 (Rome, 1958). Dialectica, ed. L. M. De Rijk (Assen, 1956). Sic et Non, ed. B. Boyer and R. McKeon (6 fasc., Chicago and London, 1976-7). Crit. edn. of Historia Calamitatum, with Fr. tr., by J. Monfrin (Bibliothèque des Textes Philosophiques, 1959; 3rd edn., 1967); Ethics, ed., with Eng. tr., D. E. Luscombe (Oxford, 1971); Dialogus inter Philosophum, Iudacum et Christianum, ed. R. Thomas (Stuttgart and Bad Cannstatt [1970]); Eng. tr. By P. J. Payer (Mediaeval Sources in Translation, 20; Toronto, 1979); Soliloquium, ed., with Eng. tr., bu C. Burnett in Studi Medievali, 3rd ser. 25(1984), 857-94. Various letters between Abelard and Héloïse, ed. J. T. Muckle, CSB, Mediaeval Studies, 15(1953), 47-94; 17(1955), 240-81, and by T. P. McLaughlin, CSB, ibid. 18(1956), 241-92 [the letters are here described as 1-7; they where subsequently renumbered, the Historia Calamitatum being counted as letter 1]. Letters 9-14 (of the new enumeration), ed. E. R. Smits (Groningen, 1983). Eng. tr. of the Historia Calamitatum snd some letters by B. Radice (Harmondsworth, 1974). C. Waddell, OCSO, has identified elements in the late 13th-cent. Ordinal of the Paraclete prob. by Abelard: The Old French Paraclete Ordinary and the Paraclete Breviary (Cistercian Liturgy Series, 3-7; Gethsemani Abbey, Ky., 1983-5). Principal modern studies by J. G. Sikes (Cambridge, 1932); E. Gilson, Héloïse et Abélard (1938; 3rd edn., 1964; Eng. tr., 1953); R. Oursel, La Dispute et la Grâce: Essai sur la Rédemption d’Abélard (Publications de l’Université de Dijon, 19; 1959); J. Jolivet, Arts du langage et théologie chez Abélard (Etudes de Philosophie Médiévale, 57; 1969; 2nd edn., 1982);
[уреди] Литература о Абеларду
D. E. Luscombe, The School of Peter Abelard: The Influence of Abelard’s Thought in the Early Scholastic Period (Cambridge, 1969); R. Weingart, The Logic of Divine Love: A Critical Analysis of the Soteriology of Peter Abelard (Oxford, 1970). Peter Abelard: Proceedings of the International Conference, Louvian, May 10-12, 1971, ed. E. M. Buytaert (Mediaevalia Lovaniensia, Series 1, Studia, 2; 1974); Pierre Abélard-Pierre le Vénérable: Les courants philosophiques, littéraires et artistiques Occident au milieu du XII’ siècle, Abbaye de Cluny, 2 au 9 juillet 1972, ed. R. Louis, J. Jolivet, and J. Châtillon (Colloques internationaux du centre national de la recherche scientifique, 546; 1975); Abélard en son temps: Actes du colloque international organisé à l’occasion du 9e centenaire de la naissance de Pierre Abélard (14-19 mai 1979), ed. J. Jolivet (1981); Petrus Abaelardus (1079-1142): Person, Werk und Wirkung, ed. R. Thomas (Trierer Theologische Studien, 38; 1980). D. E. Luscombe, ‘From Paris to the Paraclete: The Correspondence of Abelard and Heloise’, Proceedings of the British Academy, 74(1988), 247-83. Raby, 319-26. E. Portalié in DTC 1 (1903), cols. 36-55; R. Peppermüller in TRE 1 (1977), 7-17.sr:Абелар
