Синагога у Суботици
Из пројекта Википедија
Синагога у Суботици је саграђена 1902. године и сматра се једним од најбољих европских примера art noveau архитектуре, са китњастим украсима који се заснивају на мађарским народним мотивима.
Садржај |
[уреди] Опис
Са својим задивљујућим куполама, префињеним линијама и богатом орнаментиком, суботичка Синагога краси Трг Октобарске Револуције као остарела али добро држећа дама. Саграђена 1901. године - 1902. године, уместо мање и скромније Синагоге, ова величанствена али трагично запуштена грађевина обележава стогодишњицу свог постојања у јеку нових напора да се сачува од даљег пропадања.
[уреди] Статус
Синагога је данас у власништву града, али је део комплекса јеврејских зграда подигнутих у исто време кад и Синагога, а које и даље користи мала али активна јеврејска зајединца. Ово укључује седиште Јеврејске Општине са просторијама кое се користе као канцеларије, и једну малу али изузетно уређену молитвену просторију.
[уреди] Историјат
Синагогу су пројектовали Марсел Комор и Дежо Јакаб, будимештански архитекти, који су такође пројектовали и бројне друге важне грађевине у самом граду, укључујући и Градску кућу са својим високим упечатљивим торњем и зграде на Палићу, одмаралишту северно од Суботице. Јакаб је био нарочито везан за Суботицу пошто је његова супруга била рођена Суботичанка.
Године 1899. Комор и Јакаб су предали готово идентичан пројекат на конкурс за синагогу у оближњем мађарском граду Сегедин. Изгубили су на том конкурсу од будимпештанског колеге архитекте, Липота Баумхорна, чија је грандиозна и раскошна, али традиционална синагога завршена у Сегедину 1903.
У то време Суботица се налазила у Мађарској. Са својих 80.000 становника чинила је и дом за 3.000 Јевреја Јеврејска заједница је топло дочекала пројекат храбрих "поражених" на сегединском конкурсу и изградња је ускоро и почела. Заједница је сакупила значајна средства за пројекат продајући унапред места у клупама будуће Синагоге. Плочице са именима власника красиле су клупе све до осамдесетих година прошлог века када су их скинули чланови Јеврејске Општине и преживела родбина предратних верника.
Званично освећење Синагоге било је повод за опште градско славље О том догађају будимпештански јеврејски недељник Егyенлосег је написао: "Од представника државе преко моћника па до обичних грађана, на пар сати живот читавог града се одвијао око нове синагоге." Међу учесницима су били и градоначелник, званичници владе, представници војске и свештеници других вера. Хиљаде грађана се окупило на тргу испред Синагоге а оркестар ватрогасаца је свирао јеврејске молитве док је узвишена процесија крећући се од старе синагоге носила свете списе Торе под украшеним тендама. На улазу је Дежо Јакаб свечано предао позлаћени кључ новог храма председнику Јеврејске Општине.
За време једне олује 1926. године, Синагога је претрпела знатна оштећења морала је бити подвргнута рестаурацији. Већина витража великог мајстора Микше Рота је била поломљена и морали су бити замењени; само је неколико остало неоштећено. Зидне површине су премалтерисане али без украсних елемената и оригиналне боје.
За време Другог светског рата Суботица је са својом околином припојена Мађарској. Већина од 6000 Јевреја је била депортована у Аушвиц и само је мали број преживео. Након холокауста Синагога је била углавном напуштена. И поред неколико служби које су одржали преживели Јевреји, стање Синагоге се убрзано погоршавало.Централна купола се 1970. г. заротирала и накривила до те мере да је постојала могућност да се сруши и повуче са собом целу Синагогу. Рестаурација је тако постала горуће питање и неопходност.
Синагога је проглашена за споменик културе 1974. године и тако је стављена под званичну заштиту, док је 1990. године проглашена за споменик културе од велике важности.
Јеврејска Општина је предала Синагогу у власништво Скупштине Општине 1978. године под условом да се реконструкција обави у догледној будућности и да се може користити искључиво у културне сврхе.
Тиме је у први план стављен један, до данас нерешен, проблем – шта ће бити евентуална сврха Синагоге након рестаурације.
Напомена:
Овај текст је преузет са вебсајта SOS-sinagoga.org.yu
