Увоз књига Светог писма

Из пројекта Википедија

Тврди се да није јасан основ за укључење овог чланка или једног његовог дела у Википедију. Молимо вас погледајте шта Википедија није и покушајте да оставите своја разјашњења на страници за разговор овог чланка.

[уреди] УВОЗ СВЕТИХ ПИСАМА

[уреди] РЕФОРМАЦИЈА

Како се талас Реформације у XVI веку ширио Европом, пристигао је до Словеније и Хрватске. У Словенији је протестантски проповедник Примож Трубар организовао рад на превођењу Светога писма на народни језик, а сличан процес догађао се и у Хрватској и Далмацији. Реформатори су желели да свој утицај прошире и на подручје где је живео српски живаљ - на Далмацију и залеђе и на, од Турске окупиране, Босну и Србију.

Када је 1561. године у граду Ураху код Тибингена у Немачкој основана глагољична и латинична штампарија, како би се штампале књиге на словеначком, хрватском (на глагољици) и италијанском језику, исте године отворена је и ћирилична штампарија. Тако је настао завод под именом: "Словеначка, хрватска и ћириличка штампарија". У штампарији се налазила и књиговезница. Ово се догађало на двору барона Ивана Унгнада, Хрвата који је због реформаторских ставова био прогнан у Немачку. Главни финансијери рада штампарије били су: боемијски краљ Максимилијан, велики војвода Кристофер од Виртемберга и многи други протестантски кнежеви и слободни градови у Немачкој.

Те, 1561. године, изливена су ћирилична слова и почело се са припремама. Најважније је било пронаћи ученог човека који би био лектор штампаних књига на ћирилици.

Примож Трубар и њему придружени бивши католички свештеник Стипан Конзул Истранин преговоре су, по препоруци, водили са извесним Србином Димитријем (Деметеросом) који је био добар познавалац ћирилице, а знао је и грчки, румунски, италијански и турски језик. Он је шест година био секретар и "левит" цариградског патријарха и касније секретар молдавског војводе Александра. О њему постоје подаци да је био честит и врло учен човек и да је боравио у Виртембергу, у Немачкој, где се приклонио Реформацији.

"Тај Димитрије је приповедао како у Турској има доста ћирилских превода Светога писма и да га не треба преводити. Наговарали су га да дође у Немачку и постане учитељ грчког језика, али он од читаве идеје одустане и оде код молдавског деспота, где је био у великој милости."

У Ураху су од 1561. године штампане ћириличне књиге јер је намера била да се распарчају источним балканским народима. Вође протестантског покрета су мислили да ће, помоћу ћириличних књига, да рашире реформацију и код Срба. Како нису имали ниједан српски превод Светога писма, они су ћирилицом штампали хрватске преводе, па су такву Библију називали "Илирска" .

"Књиге, штампане глагољицом, латиницом и ћирилицом, на народном и црквеном језику, повезују се у целину управо по томе што су изашле у року од неколико година из те радионице у удаљеној земљи и што садрже протестантске верске текстове, од превода Библије до полемичних састава."

Са овим ћириличним књигама протестанти нису имали никаквог успеха код Срба , а протестантизам је релативно слабо заживео чак и у Хрватској и Словенији.

Како би припремили ћирилске књиге, Примож Трубар и Стипан Конзул Истранин, позвали су Антуна Далматина Александровића, родом из Сиња, такође бившег католичког свештеника. По њиховим нацртима слова је излио сликар Јакоб Салб у Нирнбергу.

Трагајући за погодним сарадницима Трубару је успело да у Урах доведе два православна свештеника - калуђера: Матију Поповића из Србије и ускока Јована Малешевца из Босне. За Малешевца се верује да је то чувени "дијак Јован Малешевац" који је био преписивач књига у Требињу од 1524. до 1546. године, а да је затим радио у Црној Гори и у манастиру у Пљевљима. Малешевац је имао разне идеје и предлагао је да се штампа књига за турског султана у којој би се говорило о "правом еванђељу а против папе и Мухамеда", затим да се ћирилске књиге штампају у Венецији где су већ постојали сви неопходни услови за рад, и сл.

Малешевац и Поповић су кренули за Урах са Трубаром из Љубљане. Са собом су носили и "ускочке књиге", за које је био одвојен посебан теглећи магарац, што говори о количини ношених српских књига. Уредно вођени трошковници показују да су ова два свештеника у Ураху остала нешто мање од пет месеци, и да су стално тражили да једу рибу, а не месо (што је у било складу са монашким обичајима) итд. На крају су пред Трубаром и осталима свечано посведочили и потписали да су преводи Новога завета и Катехизиса добри и разговетни, као и да су штампана слова добра.

У свађи која је избила између Трубара и Стипана Истранина око рада у Ураху, касније се говорило и о раду српских свештеника. Тако је Трубар у једном писму барону Унгнаду написао: "...да су добро послужили својим књигама и језиком..."

Међутим, по повратку свештеника у Босну, јављено је да је Матија Поповић погинуо, а да о другом нема ни трага.

"Тако се изјаловила нада хрватских и крањских реформатора, који су се многоме надали од Ускока, поглавито пак, да ће они обратити своје земљаке, паче и читаву Босну и Турску на реформацију прихвативши Виртембершки "црквени ред"."

Током три године постојања ове протестантске ћириличне штампарије, урађено је осам пројеката. Од Светога писма штампан је само Нови завет, и то у два дела, у преводу Антуна Далматинца и Стипана Истранина:

1561. године

1. Покусни лист (Урах) 300 комада 2. Буквар - Табле за дицу (Тибинген) 2000 -"- 3. Катекизам (Тибинген) 2000 -"-

1562. године

4. Едни кратки разумни науци (Тибинген) 1000 ком. 5. Артикули - Права стара крстианска вера 1000 -"-

1563. године

6. Први дел новога тештамента - прво издање (Четири евангелисти и Дијање апостолско) 2000 ком. 7. Други дел новога тештамента (апостолске Епистоле по Ордину) 1000 -"-

8. Први дел новога тештамента - друго издање (са малим изменама) 1000 -"- 9. Постила 500 -"-

Како сами преводиоци кажу у уводу, превод је углавном следио ранију верзију на латинском Еразма Ротердамског, као и Лутерову немачку верзију Библије, уз консултације са преводима на друге језике. А. Лескиен сматра да су пуно користили већ постојеће Лекционаре на народном језику, за оне делове Новога завета који су у њима били преведени.

Претпоставља се да су намерно мешали дијалекте јер у књигама постоје упоредно штампани синоними - вероватно у настојању да књиге имају примену у што ширем подручју. Код ћирилских текстова приметан је снажан утицај црквено-словенског језика. Како постоје два различита повеза Првег дела... сматра се да је тираж био већи од наведених хиљаду комада. Један повез има само обиман текстуални наслов на ћирилици, а на другом се, уз текст, налазе портрети Трубера, Далматина и Конзула, што је за ондашње време било веома модерно. Други дел... је у Откривењу имао илустрације које су штампане од дрвених изрезбарених плоча. "Два од ћирилицом штампаних издања носе у наслову ознаке да су на српском језику, али њихове језичке особине то не потврђују."

Контрареформација, која је убрзо уследила, осим истребљивања и прогоњења протестаната имала је за циљ да уништи све њихове књиге, и то спаљивањем. Претпоставља се да зато ове књиге нису никада ни дошле до Срба. Од 10.800 ћириличних књига из Ураха, до данас је сачувано мање од четрдесет примерака, од којих није ниједан примерак Другога дела новога тештамента. Један лепо очувани примерак Првог дела новог тештамента данас се чува у Библиотеци епархије будимске у Сент Андреји у Мађарској.

Године 1564. умро је барон Унгнад и штампарија је престала са радом. На предлог цара Фердинанда ИИ, штампарију из Ураха 1566. године је преузела католичка Пропаганда (Конгрегација за ширење вере) и пренела је у Рим.

Поједини аутори сматрају да су два српска свештеника (који су били у Ураху) представљали тзв. "издајнике" - јер су помагали издавање Светога писма за Србе, а ван крила српске цркве, док други верују да су њихови мотиви били чисто финансијске природе. Занимљив је став који је заузео протојереј СПЦ у Загребу Јован Николић, у тексту који је 1991. године објавио католички часопис "Богословска смотра":

"Но као почетак интерконфесионалне сарадње око издања Светога писма треба истакнути да је више православних свештеника из Босне било ангажовано у Њемачкој, у протестантским штампаријама на пријеводу и припремама издања Библије за потребе Јужних Словена."

[уреди] УВОЗ РУСКИХ БИБЛИЈА

Турска освајања и уништења манастира и манастирских штампарија, довела су до потпуног престанка штампања у Србији. У преосталим манастирима и црквама долази до обнављања преписивачког рада у XVI и XVII веку. Том делатношћу највише се баве: Лесново, Гомионица у западној Босни, Ораховица у Славонији, Крушедол у Срему, у Белајцима код Дечана, Пећ, Грачаница, Студеница, Добрун, Милешева и други. Рад на преписивању је задовољавао потребе самих манастира и околине, али је било и већих преписивачких центара, који су радили по наруyбини (Хиландар, Кареја итд.). Оснивају се нови центри, а један од најважнијих за каснију историју и пренос културног наслеђа у Сент Андреју, био је манастир Рача на Дрини.

"...где ће се у другој половини XVII века развити толико значајно писарско и књижевно средиште да се с правом може говорити о "рачанској школи"; ова ће одиграти важну улогу у развоју и преображавању српске књижевности у осамнаестом веку далеко на северу, у Сентандреји."

Негује се стара књижевност и преписују литургијске књиге. У овом раздобљу долази до блиског повезивања православних земаља, тако да се повезујемо са Русијом и Бугарском. Тежња да се ојача позиција српске цркве као и да се она повеже са једном јаком православном царевином, доводи до политичких потеза. Вероватно да је и тешка материјална ситуација присилила многе манастире да се за помоћ окрену руским царевима и цркви, тражећи заштиту.

Тако монаси који стално путују у Москву и Кијев, са собом натраг доносе све више руских штампаних књига. Овај тренд се нарочито развија после ревизије превода Светога писма на руском језику који је учинио руски патријарх Никон, чиме је квалитет и тачност превода доведена на високи ниво.

"Прве књиге у Русији штампане су за време цара Ивана Грозног од 1551-1556. године. Штампарија је основана у Москви и ту је штампан цео Нови завет 1564. године, прво еванђеље а затим и апостол... Словенска Библија поправљена према грчком тексту штампана је 1751. године. Ново, још једном поправљено издање Библије изашло је 1756. године. Текст овог издања послужио је као подлога за сва каснија издања словенске Библије... Према московском издању из 1778. године издао је Библију на словенском језику митрополит карловачки Стефан Стратимировић у Будиму 1804. године у пет књига."

Долази до преписивања и посрбљивања руских рукописа и књига, њиховог умножавања и распарчавања по црквама и манастирима у Србији.

Проблем са недостатком књига на српском језику нарочито се осећао у северним земљама које су насељавали Срби. Аустријска власт није дозвољавала отварање српске штампарије, правилно сматрајући да ће лакше поунијатити народ који нема својих књига, библиотека, уyбеника и др. Али, ова ситуација је само повећавала број руских књига, а појавили су се и руски учитељи.

"У почетку XVIII века није се много знало о овоме и Срби су, примајући језик руских црквених књига, веровали да је то оригинални старословенски... Тај је језик продирао утолико лакше што се асоцирао и са руским књигама, и са мајчицом Русијом уопште... а подржавао га је и ауторитет високе црквене власти. Сва обредна црквена издања од тога времена до данас биће на рускословенском."

Тако је дошло до многих тешкоћа, нарочито у градовима и школским центрима. Међу интелектуалцима се ствара вештачки језички слој, који је требало да буде изнад "простачког" говора народа, а опет да не буде руски-црквенословенски језик. Полако се, нарочито у Војводини, формира грађанско друштво које се, уместо само да чежњиво гледа на Русију, обраћа аустријским владарима и тражи своју просвету и ограничавање моћи католичке цркве. У једном извештају из 1782. године Теодор Јанковић Миријевски, главни инспектор српских школа у Аустрији говори о постојању три језика: црквеног, грађанског и народног. Он је на примеру библијског стиха Матеј 5, 11 покушао да прикаже стање ствари:

црквени: Блажени јесте, јегда поносјат Вам и изженут и рекут всјак зол глагол на ви лжуште мене ради.

грађански: Блажени јесте когда вас гонити и на вас хулу и всјако зло мене ради ложно говорити буду.

народни: Блажени сте ви, које буду мене ради гонили и на вас хулу и свако зло лажно говорили.

Погледајмо како изгледа Вуков превод истога стиха:

Вук: Благо вама ако вас узасрамоте и спрогоне и реку на вас свакојаке рђаве ријечи лажући, мене ради.

Време да се приступи реформи језика и правописа је полако долазило. Доситеј Обрадовић је, крајем XVIII века, изјавио како је потребно да се књиге штампају на језику којим говори народ. Вуково време се приближавало, а његова појава двадесетак година касније и велики успех његове језичке реформе довешће нас до првог штампаног Светога писма на српском народном језику.