Црногорски језик
Из пројекта Википедија
|
Црногорски језик представља назив за покушај нормирања још једног стандардно-политичког језика заснованог на новоштокавским дијалектима. Ипак, први покушаји нормирања овог језика били су засновани на зетско-јужносанџачком дијалекту. Статус овог језика још увек није јасан и претпоставља се да ће бити решен током прве деценије 21. века.
Садржај |
[уреди] Званични статус и воља људи који користе наријечје
Проблем са језиком је актуелан у Црној Гори. Од Другог свјетског рата до 1992. године званични језик Црне Горе је био српскохрватски. У претходном попису, 1991. године, већина црногорских грађана се изјаснило да говоре тада званични језик - српскохрватски. По Уставу Црне Горе, званични језик те републике је, од 1992. године, српски језик, ијекавско наријечје. Касних деветесетих и почетком 21. вијека, појављују се организације које промовишу црногорски језик као посебан језик.
На посљедњем попису 2003. године, 21.53% становништва Црне Горе се изјаснило да им је матерњи језик црногорски. 63.5% становништва Црне Горе се изјаснило да говори српски језик као матерњи језик. Будући да се 32% популације изјаснило да су српске националности, и да је мало могуће да би се било ко од њих изјаснио за неки други језик осим српског као за свој матерњи, може се рећи да се 31% становништва изјаснило за српски језик као за свој матерњи а да се нису изјаснили као Срби.
[уреди] Лингвистичка разматрања
Црногорски језик спада у групу јужнословенских језика, а разлика међу дијалектима и стандардним језицима који се говоре у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској је врло мала. Највише коришћено наријечје у свакодневном говору у Црној Гори је зетско-јужносанџачки дијалекат којим се говори у Цетињу, Подгорици, Даниловграду, Бару, Будви, Котору, Тивту, Улцињу (код Црногораца и Срба), већини Колашинске општине, Мојковцу, Беранама, Бијелом Пољу, Андријевици, Плаву, Рожајама и дијелу Никшића. Источнохерцеговачким дијалектом сличним оном у Херцеговини, Дубровнику и Западној Србији се говори у Херцег Новом, Рисну, дијелу Никшића, у Ровцима код Колашина, Шавнику, Жабљаку, Плужинама и Пљевљима.
Заговорници постојања црногорског језика фаворизују коришћење латинице у односу на ћирилицу и препоручују увођење слова за додатна три гласа (ç, ʝ и ʣ), својствена неким дијалектима који се говоре у Црној Гори.
[уреди] Заговорници црногорског језика
Главни заговорник постојања црногорског језика је Војислав Никчевић, директор Института за црногорски језик у Подгорици и редовни професор Филозофског факултета Универзитета Црне Горе.
Црногорски премијер Мило Ђукановић показао је да подржава формализацију црногорског језика изјашњавајући се да говори црногорски језик, у интервјуу датом у октобарском броју Политике, 2004. године. На званичној интернет-страници предсједника Црне Горе пише да је иста расположива у "црногорско-српској верзији".
2004. године, влада Црне Горе је промијенила име обавезног предмета "српски језик" у "матерњи језик (српски, црногорски, хрватски, босански)", а као разлог је наведен давање једнаког права свим народима Црне Горе који говоре лингвистчки неспорно исти језик, да га називају својим националним именом и да би се тако заштитила људска права несрпског становништва у Црној Гори које жели да свој језик назива другим именом, а не српским.
Ова одлука је проузроковала да неколицина српских наставника прогласи штрајк и да известан број родитеља одбије да шаље своју децу у школу.
Примјери номенклатуре:
- Званична страница владе са повезницом "Српски" на дну стране
- Званична страница предсједника Црне Горе са "црногорском верзијом" у горњем лијевом углу
- Званична страница Црногорске владе са "црногорским" у горњем лијевом углу
