Шестојануарска диктатура
Из пројекта Википедија
Шестојануарска диктатура је појам који се односи се на диктатуру коју је 6. јануара 1929. у Краљевини СХС увео краљ Александар I Карађорђевић. По увођењу диктатуре је распуштена Народна скупштина, забрањен рад свих политичких странака и синдиката, забрањени су политички скупови, уведена је цензура, проглашена је идеологија "интегралног југославенства" и држави је промењено име у Краљевина Југославија. Диктатура је званично укинута Октроисаним уставом 3. септембра 1931.
Садржај |
[уреди] Позадина
Нерешено аграрно, национално и радничко питање је изазвало велико незадовољство народа и нестабилност Краљевине СХС. Користећи овакво стање, Сељачко-демократска коалиција коју су чиниле Хрватска сељачка странка Стјепана Радића и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, је покренула борбу против власти краља Александра I Карађорђевића и тражила је ревизију Видовданског устава из 1921. Стварање Сељачко-демократске коалиције је заоштрило сукоб ове две странке са Радикалном странком. 20. јуна 1928. радикалски посланик Пуниша Рачић је убио посланике Хрватске сељачке странке Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића, који је умро од последица рањавања 8. августа 1928. Народна скупштина се састала поново 1. августа, али посланици Сељачко-демократске странке су одбили да учествују.
[уреди] Увођење диктатуре
Искористивши смрт Стјепана Радића и блокаду рада Народне скупштине, краљ Александар је у прогласу објављеном 6. јануара 1929. објавио да су "ти жалосни раздори и догађаји (...) поколебали код Народа веру у корисност те установе" те да зато између краља и народа "не може и не сме бити више посредника". Краљ је укинуо Видовдански устав и лично преузео извршну, законодавну и војну власт, а за председника владе је именовао генерала Петра Живковића. Такође су на неке друге цивилне дужности доведене војне особе, посебно у Хрватској и Македонији. Народна скупштина је распуштена, забрањен рад свих политичких странака, уведена строга цензура новина и књига, забрањени сви политички зборови, националне, синдикалне и верске организације, забрањена је употреба националних имена и амблема. Такође је проширен и допуњен Закон о заштити државе и уведен Државни суд за заштиту државе при Касационом суду у Београду.
Диктатуром је прокламована идеологија "интегралног југославенства", а име државе је промијењено 3. октобра 1929. у Краљевина Југославија. Земље је административно подељена у девет бановина које нису пратиле историјске границе, са изричитим циљем да се историјске покрајине разбију. [тражи се извор] Деловање је дозвољено новим и постојећим организацијама које су промовисале југословенство: Југославенска акција, Соко Краљевине Југославије, Народна обрана, Удружење четника за слободу и част Отаџбине, итд.
[уреди] Прогон политичких противника
Током диктатуре су биле полиција је прогонила илегалне радикалне групе као што су хрватски и македонски националисти, албански и црногорски сепаратисти и комунисти, против којих је већ 1920. била донесена Обзнана. На улици је у Загребу убијен хрватски националиста Милан Шуфлаи, што је довело до међународне петиције коју су потписали и Алберт Ајнштајн и Хајнрих Ман. [тражи се извор] Око 400 чланова КПЈ и СКОЈ-а убијено је у периоду од 1929. до 1932. Овако великим жртвама придонијела је директива водства КПЈ за припрему оружаног устанка, подстакнута проценом Шестог конгреса Коминтерне о приближавању опште кризе капитализма. Владко Мачек је у децембру 1929. ухапшен и дуго држан у затвору, али је пуштен без оптужбе. Потпредседник ХСС-а Јосип Предавац ухапшен је због слома Сељачке задружне банке и осуђен на 2 и по године затвора. Мачек у својим Мемоарима тврди да је пропаст банке заправо изазвала држава, која је преко Југославенске народне банке контролисала банскарски систем. Касније, у јулу 1933, Предавец је убијен.
Светозар Прибићевић је прво интерниран у једно село у Србији, а затим прогнан. [тражи се извор]Умро је у Чехословачкој 1936. У емиграцију одлазе ХСС-ови прваци Јурај Крњевић и Аугуст Кошутић, као и радикални националисти Анте Павелић (посланик Народне скупштине из редова Хрватског блока), Густав Перчец, Бранимир Јелић идр.
Већина опозиционих српских политичара је примила увођење диктатуре без активног отпора. На удар власти је дошао Драгољуб Јовановић, вођа левог крила Савеза земљорадника, који је осуђен на годину дана затвора.
Усташе су покушале да подигну неуспешан Велебитски устанак 1932, који је међутим постигао снажан пропагандни учинак, посебно у фашистичкој Италији.
[уреди] Снаге подршке диктатури
Краљ се у увођењу диктатуре ослањао на војне врхове и жандармерију, групу српских политичара везаних уз двор и на представнике крупног капитала којима је у интересу ред у земљи. Подршку је добио и у Словенији од словеначких либерала, као и од Антуна Корошца, председника Словенске људске странке (СЛС), која је ушла у владу генерала Живковића. Међутим, Корошец и група вођа СЛС су 1933. интернирани на Хвар. [тражи се извор]
У владу генерала Живковића ушла су и петорица Хрвата, представници крупног капитала, политички противници ХСС-а, од којих тројица држала кључне привредне ресоре: Славко Шврљуга, председник Загребачке берзе и потпредседник Удружења хрватских индустријалаца, је постаје министар финансија; др. Желимир Мажуранић, правни заступних великих предузећа, је постао министар трговине и индустрије; проф. др. Ото Франгеш, пре Првог светског рата члан босанске владе, је постао министар пољопривреде.
Краљ се такође могао ослонити на подршку земаља које су у држави имале уложен знатан капитал, а посебно Француске и Чехословачке. Француској је такође била у интересу стабилност Краљевине Југославије у сукобу са Мусолинијевом Италијом (која је пружала помоћ усташама).[тражи се извор] Међутим, светска економска криза која је тада владала је задала катастрофалан ударац заосталој привреди Југославије, погоршала је положај становништва и изазвала је још веће незадовољство, што је довело до свакодневних протеста и сукоба са органима реда. [тражи се извор] Крупна буржоазија је тражила обнову парламентарног система. Инострани капиталисти су, из страха да им инвестиције и концесије не пропадну због оваквог стања у земљи, захтевали од краља да одустане од диктатуре, тако да су Француска и Чехословачка 1931. године вршиле притисак на краља да изврши ограничене реформе.
Краљ је могао рачунати и на одређену подршку нижих слојева, незадовољних јаловим препуцавањима политичара. Живковићева влада је обећала бригу режима за спровођење мера за санирање привреде и отклањање привредних и социјалних невоља народа.
[уреди] Октроисани устав и јачање отпора
Краљ је 1931. одустао од отворене диктатуре и донео је Октроисани устав и проведени формални парламентарни избори на којима се појавила само једна странка, режимска Југославенска радикална заједница. [тражи се извор]
Диктатура је имала врло уску социјалну и политичку базу, а економски је била неуспешна. [тражи се извор] Исте године кад је диктатура уведена у свету је избила велика економска криза, која је погодила и Југославију. Диктатура је економски погодовала само крупним капиталистима, а идеологија уништења националних разлика изазвала је код свих народа супротан учинак. [тражи се извор] Многи који су је у почетку подржали одступају, а они који су се пасивизирали почињу пружати активни отпор. [тражи се извор]
Сељачко-демократска коалиција је почетком новембра 1932. објављавила тзв. Загребачке пунктације, које су потписале и Анте Трумбић и Миле Будак. Због те је резолуције Мачек осуђен на три године робије.
Српска опозиција (Демократска странка, Савез земљорадника) је променила своја политичка опредељења и прихватила сарадњу са Сељачко-демократском коалицијом и федерализам као начин решавања националног питања у Југославији. [тражи се извор]
[уреди] Крај диктатуре
Краљ Александар је убијен 1934. у Марсељском атентату. Под регентом Павлом Карађорђевићем је дошло до попуштања режима и расписивања избора 1935, на којима је наступила уједињена опозиција. Иако је парламентаризам поново успостављен, а успоставом Бановине Хрватске 1939. напуштен централизам и идеологија интегралног југославенства, [тражи се извор]Октроисани устав је остао на снази све до слома Југославије у Априлском рату 1941.
