Јагодинска пивара

Из пројекта Википедија

Јагодинска пивара
спада у ред првих фабрика српске индустрије. Основана је 1852. године и отпочела производњу са петнаестак радника. Уочи Првог светског рата Пивара је из индивидуалног власништва прешла у руке домаћих и страних акционара који су проширили њене производне капацитете и довели искусне стручњаке из иностранства. Пред Други светски рат производња је достигла близу 40.000 hl пива, 170 t квасца и 1.042 t слада. Децембра 1946. године Пивара је са 220 радника производила 22.375 hl пива. Године 1961. и 1962. израђен је програм за реконструкцију, модернизацију и подизање нових капацитета за производњу милион хектолитара пива, 2.000 тона квасца и 10.000 тона слада. 1974. године пуштен је у рад погон за производњу безалкохолних пића. Нови капацитети омогућили су да се са 960 радника произведе 670.000 hl пива, 1.500 t квасца и 3.600 t слада.

Година стварног престанка рада Стакларе 1852. била је истовремено година почетка рада друге фабрике - Пиваре. Изразито аграрне карактеристике подручја су изразити и главни разлози за њен настанак. Прве индустријске гране у Србији биле су везане за аграрно-сировинску базу - прехрамбена и пиварска индустрија. На овој релацији се кретао интерес страног капитала у наредном периоду. Основне сировине за производњу пива - јечма, било је довољно у непосредној околини. Уз то у његову производњу је могло лако и брзо да се инвестира. Хмељ и неке друге сировине, којих није било у земљи, могле су да се набављају из увоза.

Фабрику је основао Немац Вандерер 1852. године, али ју је брзо откупио Јован Косовљанин, сточарски трговац пореклом са Косова. У једном напису у фабрици стоји да је оснивач Косовљанин. Вандерер се помиње као први стручњак за израду пива, а то значи да га је Косовљанин после откупљивања фабрике, као неопходног стручњака, задржао на раду. Подигнута је у непосредној близини вароши на цариградском друму. Састојала се од неколико приземних зграда, а неке од њих биле су полуотворене. Међу важним условима за подизање пиваре била је бунарска вода одличног квалитета. Вађена је помоћу коња и долапа што сведочи о врло примитивној техници. Пивара је мала по капацитету, а запошљавала је 10-15 радника. Од стручњака за кување пива још се помиње мајстор Немац Штајнигер. Остали, неквалификовани радници били су из Јагодине и околине.

Продаја и потрошња пива вршила се у почетку само у Јагодини. Због неразвијеног саобраћаја пиво није могло да се превози у друга места. Она се вероватно повећавала и ширила на суседна места. Због тога је производња била ограничена. Квалитет пива је оцењиван као добар. Технолошки процес производње пива ове ручне пиваре ни за време Јовановог наследника Михајла дуго се није мењао све до краја 19. и почетком 20. века, остао је врло примитиван. Пиво се кувало у отвореном казану мале запремине на ватри која се ложила дрвима а мешала дрвеним лопатама. Даљи технолошки процес исао је овим редом: кувано пиво спуштано је у подрум за превирање - квасни подрум, који се налази испод главне зграде фабрике. После врења преносено је у подруме за одлежавање на Ђурђевом брду, где је остало до потребно „сазревања“. Подруми су били испод земље поред пута Јагодина - Ћуприја. Пиво је држано у великим дрвеним бачвама, обложеним ледом ради одржавања ниске температуре. После потребног времена за „лежање“ технологија производње пива сматрала се завршеном. Пиво је претакано у флаше од 0.7 литара и у бурад запремине 25, 50 и 100 литара и тако транспортовано у Јагодину и друге градове. Производиле су се три врсте пива: бело „моравац“ које је имало највећу потрошњу; црно „косово“ са знатно мањом потрошњом и „салватор“ за знатним процентом алкохола и ограниченом потрошњом. Транспорт пива се обављао воловским или коњским запрегама, јер других саобраћајних средстава није било па и после изградње железнице извесно време, за краће релације, дуго се задржао овакав нацин транспорта.