Корисник:Golija/Монах Јевтимије
Из пројекта Википедија
|
|
Тврди се да није јасан основ за укључење овог чланка или једног његовог дела у Википедију. Молимо вас погледајте шта Википедија није и покушајте да оставите своја разјашњења на страници за разговор овог чланка. |
[уреди] монах Јевтимије
[уреди] Стихови у рукопису светогорског монаха Јевтимија из 1642/43 год.
Међу сачуваним старим српским рукописним књигама, које су по библиотекама или још увек у манастирима, налази се једна са старим српским стиховима, али правим, иначе тако ретким код нас у старој књижевности. Имамо много црквених песама са текстом само прилагођеним за певање. Оне су у (ако су оригиналне), или у октоисима, месечницима и другим литургичним књигама (ако су преведене). Ту их је сакупљено на стотине. И поред њихове једноличности, садрже и праве поезије. Наше књижевно наслеђе обухвата и саставе, нажалост не многобројне, који су несумњиво песнички, али више по садржини но по облику. Стихова у правом смислу остало нам је веома мало.
Књига o којој говоримо малог је формата. Писана је на хартији. Величине је 15x10,5 см. Претставља готово патуљка међу нашим често дивовским књигама. Прилично је дебела. Има 242 листа, одн. 484 стране. Kao обично, корице су од дасака, преко којих је превучена кожа. Кад се књига прелиста, долази се до закључка да је уствари састављена из два рукописа. Други је мањи, са свега дванаест листова. То би био адлигат, по данашњој терминологији. Први већи део књиге писан је малим словима (од свега 2 мм), тзв. полууставом, код кога се у облику слова почиње да осећа извесна слобода потеза. На једној страни има по 20 редова. У адлигату је употребљен брзопис, код кога је још већа живост у облицима слова. Сасвим смо ту близу курзива, повезаног писма којим се данас служимо при писању. Број редова је у адлигату мало већи, 21.
По садржини главни део књиге претставља зборник, што значи да обухвата разне саставе. Први листови књиге нису сачувани. Књига је преповезивана, a листови нису били нумерисани. Обележавани су само табаци (кватерниони). На крају 153 листа сада се завршава 20 табак. Сваки табак треба да има по 8 листова, што чини укупно 160. Излази да је нестало 7 листова. Сада књига почиње екзегетичним омилијама Јована Златоустог o псалмима, a затим долази његова проповед o побожном животу и o молитви оче наш. Иза тих проповеди преписивач је написао своје име и забележио годину писања рукописа. У калуђерској скромности потписао се тајном азбуком. Употребио је најобичнију врсту те азбуке, код које се слова c бројном вредношћу замењују словима c допунском вредношћу до 10, 100 или 1000 (нпр. в = 2 замењује се са и=8, о=70 са л = 30, х=600 са у=400). Ту врсту тајне азбуке прва је 1371 год. применила деспотица Јелена, добро позната као монахиња Јефимија, прва српска књижевница и славна везиља. Кад се разреши криптограм (тајно писмо), добија се „Јевтимије монах". Година је, по тадашњем обичају, написана словима c бројном вредношћу, и то по византиској ери — од стварања света: зрна = 7151. Како је по тој ери свет створен 5508 год. пре Христа, и како се година почињала 1 септембра a завршавала 31 августа (пре нашег почетка, одн. свршетка године), монах Јевтимије је писао ову књигу негде између 1 септембра 1642 и 31 августа 1643 год.
После проповеди Јована Златоустог у књигу је унето све што је потребно за обред причешћивања, a онда се нижу разни литургични чинови, службе, канони и акатисти. Адлигат садржи опис неког „страшног чуда" које се десило у Цариграду 6 августа 1607 год, за време султана Ахмета и патријарха Рафаила. И од адлигата недостају или су оштећени неки листови, и то крајњи.
Обред причешћивања обухвата и молитве, па међу њима и молитву „по стихом" Симеона Метафраста (из друге половине X века). Ta je молитва и данас у употреби. Она није дуга. Заузима једва једну штампану страницу малога формата. У нашој књизи та је молитва прерађена у стихове. Нажалост, сви стихови нису објављени, већ само ови, које доносимо исписане данашњим словима и правописом:
И мне гнусному u оскврњеному,
Мне лукавому u окаљаному,
Мне тмному u омраченому.
И бо безаконовах древних множаје,
Прогневах те u раздражих зело.
Паче числа бесчислних звезд,
Паче морскаго песка сгреших ти.
Н'мољеније твору твојеј благости,
Н'молбу приношу твојему незлобију,
Н'мољу твоје крајњеје благоутробије,
H'впиjу ти: оцести u cnacu ме,
Остави множаства мојих прегрешенији,
Остави љутаја мојих длгов,
Остави многаја моји оскврњенији,
Остави вса мојих мрзостеј,
И да не скрушиши ме сгрехи,
Прво слово у сваком стиху написано је црвено. Нижу се стихови један за другим, a растављају их крупне црвене тачке. Разумљиви су и за данашњег читаоца. Треба само објаснити реч „благоутробије", која је у данашњем подругљивом говору добила друго значење. Она значи: милосрђе, доброта, срдачност. Желело се очевидно да стихови буду дванаестерци са цезуром после петог слога. У томе се није увек успевало. Већ први стих који се наводи има 13 слогова, и то ако се слогови броје како се изговарају (ако се л са полугласом не рачуна као посебан слог). Јевтимије би могао бити обичан преписивач ових стихова, али ће пре бити да их је он и саставио. Другде их, бар за сада, не налазимо. Ако, под разумљивом резервом, узмемо да је Јевтимије њихов писац, треба o њему да потражимо још података, да видимо где је живео и шта је све радио на старој српској писмености и књижевности. Уосталом, он би нас интересовао и као преписивач. Треба га свакако идентификовати c „многогрешним и худим в иноцех Јевтимијем расодером", који је 1664 год. преписао Извод из Доментијановог Живота Симеона Немање, и то на Св. Гори, у Светопавловском скиту, у ћелији званој Сотир. Taj сe Извод налази у Хиландару у једном рукопису из 1642/43 год., који је писао јеромонах Антоније у скиту Св. Ане на Св. Гори. Јевтимијев преписивачки рад можемо да пратимо од априла 1643 год. Тада, у тој ћелији Сотир, преписује један псалтир. У запису за себе каже: „в пустињи телом пребиваје, в мире (свету) же мудрованијем". Можда би требало обратити пажњу на чињеницу да је Јевтимије узео да преписује псалтир, збирку песама. И други рукопис за који знамо да је плод Јевтимијеве преписивачке делатности такође је песничке садржине. To je пентикостар (цветни триод), који је јула 1646 год. Јевтимије преписивао „на спасеније... и ползу душевнују, c усрдијем и теплсју љубовију прочитајуштим". Увек у истој ћелији, 1663/64 год. ради пролог, a у децембру 1667 год. апостол. Постоји манастир св. Павла на Св. Гори, данас грчки, раније у српским рукама. Ту се радило на српској књизи, као што сведоче записи o преписивању „књиге зовом Златоуст" (слова његова и других). Први део те књиге, који је имао поговор у стиховима, преписан је у Св. Павлу пре 1600—1 год., a други део њен само је ту започет, док је завршен у скиту св. Ане наведених година. У Св. Павлу преписана је 1624 год. Савина биографија (доцније доспела у Њамецки манастир у Молдавији ). Јевтимије је радио у Светопавловском скиту, a то значи у скиту који је посвећен св. Павлу. Taj „скит св. Павла" имао је 1676 год. ћелију звану Претеча која је била „близ монастира" (не каже се кога). Скитови су монашке заједнице које зависе од неког манастира, a ћелије су најмање заједнице калуђера.
Седамнаести век старе српске књижевности има мало књижевника који су по имену познати. Сем патријарха Пајсија, постојао је Пајсије Грабовачки (умро 1603), који је започео Грабовачки летопис. Монах Петроније је у Хопову 1675 год., „списао" Службу Стефану Штиљановићу. Свето-горски јеромонах Самуило Бакачић, Русин по народности, преводио је на језик србски, c руског и грчког, и то углавном у скиту св. Ане (у другој половини XVII века). Њима можда треба придружити и монаха Јевтимија.
(приредио Голија према чланку Ђорђа Сп. Радојичић-а )
