Корисник:Jasna/Простор у роману Лелејска гора

Из пројекта Википедија

Тврди се да није јасан основ за укључење овог чланка или једног његовог дела у Википедију. Молимо вас погледајте шта Википедија није и покушајте да оставите своја разјашњења на страници за разговор овог чланка.

У роману Лелејска гора Лалић је најзначајније мјесто додијелио оном бићу које је током читаве драме на позорници збивања и увијек активно- природи. Лелејска гора је велика поема о многим видовима постојења и испољавања природе по себи и у односу на човјека. Валичанствена црногорска природа, представљена је као једно огромно живо биће са безброј манифестација свога живљења. Лалић је успио да нађе израз за све те манифестације не описујући шта природа чини и како изгледа, него је изнутра сагледајући и представљајући је на наеобично пластичан начин и чудесно пјеснички начин. Више неголи други Лалићеви романи, Лелејска гора се може означити као роман простора. Већ насловом именује се простор. Уклети простор, лелејски. Насловом се, дакле, одређује просторна сцена (гора, планина) и, уз то, најављују паклени (лелејски) услови опстајања у њој. Овдје се говори о простору, простором се говори, простор сâм говори. Кључне категорије Лалићевих романа су: људи, простор и вријеме, тј. људи снажно ситуирани у простору и времену. Поредимо ли наслов предходног и овог Лалићевог романа (Зло прољеће, Лелејска гора) запажамо да је писац придјевским одредницама у првом наслову сјенчио вријеме онако како је у другом бојио простор. Колико човјек станује у простору, толико је простор настањен у њему, у његовим душевним и имагинативним одзивима. Омеђени и заштићени дио простора - човјеков је дом. Дом је гнијездо човјекове среће. Бездомнике вреба несрећа. Лелејска гора је бездомни простор. Простор Лелејске горе је грандиозан, неомеђен, незаштићен, па стога - нехумано тло. У њему човјек не може бити угнијежден. Он је тамо прогнан и принуђен да га- незаштићен - дијели са звјерињем, дивљом флором, дивљином неорганског околиша и својим не мање дивљим прогонитељима, људима - хајкачима. Јунаков је лелејски дом - свугдје и нигдје. У тим условима човјек тешко може остати људски цјеловито, морално одговорно и идејно доследно биће. Али прије него се одлучимо да простор Лелејске горе лоцирамо и ближе карактеришемо, не смијемо сметнути са ума да је то - умјетнички простор. Простор који је овдје назван Лелејска гора јесте умјетнички конструкт, тј. у романескне сврхе смишљен и обликован умјетнички простор. Лалић се у неким дјелима писаним послије Лелејске горе- опсесивно враћао лелејској теми и Лелејцима, сваки пут ширећи просторе и времена у којима су се Лелејци затицали на Балкану и Средоземљу. У дневничкој прози Прелазни период (1988), на два мјеста, одређује природу и поријекло лелејства. Пошто је цитирао Шатобријанову мисао да је ,,у свим земљама природна пјесма човјекова тужна, Лалић наставља:

Не знам је ли веселије код других, али код Црногораца и осталих Динараца баш је тако, зато сам их и назвао лелејцима, признајући да сам и ја један од њих. Ту вазда сретнем динарску тугу и питам се: је ли она само зла слутња, или је дуги искуство научило наше људе да су нам сва радовања варке.

Преливање лелејства и ван Лелејске горе није само последица узгредног биљежења о вољеној теми. То је својеврсно дописивање Лелејске горе, али и експанзија лелејства, инфилтрирање лелејских идеја у друга Лалићева дјела. Простирући лелејство и ван нашег простора и времена, износећи га и ван матичног романа, Лалић се супростављао оним тумачењима Лелејске горе која снопове њених разномјерних значења сатјерују у регионалне оквире. Сваки детаљ лелејског простора казује увијек нешто више него што се може ишчитати из буквалног снимка његових многоликих појавних облика приказаних у дјелу. Другим ријечима, сви објекти лелејског простора осим инструменталне (за дату прилику удешене) функције, имају, или могу имати, и – симболичку функцију. Када се, на пример, првим корацима Тајовића и другова зарони у маглу лелејског поднебља и тамо почиње тражити загубљени пут, добар читалац мора схватити да ријечима пут и магла романсијер смјера и на нашто друго а не само што циља да вјерно слика одређене комуникационе објекте и метеролошке услове око њих. Замагљена беспутица, на ширем семантичком плану, сигнализира извјесно духовно беспуће, затамљене видике, не само актуелних путника кроз маглене просторе лелејске него и губитак перспективе: покрета, друштва, државе, човјечанства. Затим Тајовић повезује судбину опалог лишћа са својом одвојеничком ситуацијом.

Сједим и гледам откинуто лишће испод дрвећа. Није имало времена да свене, залено је као јуче (...), а мртво је. Заиста је мртво, а хтјело би да се отме- покушава да трепери и да се окрене према сунцу што повремено прогрије и бљесне измађу облака. Ништа му то не помаже: везе су му покидане, сасвим је слободно и отписано, може куд хоће- само не да се врати гдје је било. Некако је слично са мном, поклапа се све до краја- везе су ми покидане, слободан сам и сувишан, могу куд хоћу, само не тамо гдје сам био...

У овом се смислу лелејски простор може посматрати као семиотички простор чији смисао подлијеже дешифровању. Цијела лелејска прича збива се у екстеријеру. Ако главни јунак који пут хрупи у чију кућу, жури да се из ње што прије извуче. Међутим, управо зато што нема дома, Тајовић његову замјену гради на принципима антидома, баш према архетипском обрасцу на који указује Јуриј Лотман:

Међу универзалним темама светског фолклора значајно место има супростављање 'дома' (свог, безбедног културног простора, којег штите богови) антидому, 'шумском станишту' (туђем ђавољем простору, мјесту привремене смрти, пропадање којем је равнозначно путовање у загробност). Архаични модели свести у вези с том опозицијом испољили су велику постојаност и продуктивност у потоњој историји културе.

Конституисана по начелу антидома, лелејска област значењски не смије бити омеђена. Стога је свако омеђавање - географско поготово – насилна редукција умјетникове интенције. Тај лелејски антидом јесте погодно тло за демонстрацију зла, примјену судбинских налога, али и за реализовање међуљудских злоћа. Ладов пакао је Лелејска гора, и то не само његов пакао. Већ и Масников, и Тробрков и Таслачев и Ника Сајкова, пакао герилцу и четничкој патроли, која у њу са страхом ступи или залута. Њу не знају ни сељаци који само мало ниже у селима живе, само јој је понеко од њих име чуо. Сам Ладо Тајовић признаје да је још од раног дјетињства носио стално у себи нејасан појам о тој Гори, о Лелејској, што је лијепа и проклета, што је пуста и самотна, за змајеве и ђаволе, а не за људе одређена. Како по Марксу услови стварају човјека, тако све док је био у селу, док је био међу другима, Ладо, остаје човјек, а када уђе у лелејску гору постаје Ладо-ђаво, па Ђаво, јер је у тој лијепој и проклетој гори само ђаво могао опстати. Тај прелазак Лада у Ладо-ђаво прати прелазак реалног у метафизички хронотоп. Тј. имамо један исти хронотоп посматран из визуре Лада и његовог алтер ега. То је метод аналитичког сагледавања са друге просторне или временске тачке, из друкчије психолошке позиције у истој просторно-временској ситуацији, из новог видног угла савршенијим изражајним средствима. Тако се открива свијет новог рељефа, још један свијет друкчијих својстава и димензија од оног који познајемо. Шкловски би рекао- то је типичан примјер очуђавања. Писац доцрта другу, непоказану страну, или видљиву обогати новим садржајем: поетском сликом појача казано, зачини згодом, освијетли духовитошћу, интензивира драматичношћу, утемељи садашњу претпоставку ослонцем из прошлости. Ладо појавни свијет, понекад, гледа кроз другу оптику, путем маште, кроз бунцање и сан, што даје идеалне могућности да се, без већих препрека, спаја неспојиво, пореди и супротставља оно што је у феноменалном и интелигибилном свијету раздвојено. Ладови сусрети са природом, односи према њој и размишљања о природи приказани су кроз цијели роман у једном спектру разноврсних осјећања, доживљаја и виђења, који, како вријеме протиче, сазријевају до сасвим филозофског, готово ненаучног гледања на природу. У првим главама романа, Ладо, посматра природу објективно и доживљава је као нешто што је сасвим изван њега. Чак је се и плаши. Мало прије биле су ту ливаде, дивљине и жбуње око путељака. С оне стране долине, ако се добро сјећам, ширила се висораван с јаругама. Сад је све друкчије- магла легла преко рушевина, растаче их полагано и упорно тишуни...Понекад се укаже нека стијена- маглом нападнут и преобличен остатак обале. Не знам је ли то стијена или је прамен магле између двије пукотине које саме зарастају чим се додирну...

Следећи опис показује јунакову одрођеност од природе:

Једна јела оборена некад давно, изгрижена временом, бјеласа се у распадању као оглодан костур морске немани...Наоколо су боровњаци, у њихове се жилаве сплетове пропада до кољена...Има грана, измађу њих се назиру мале смрче претворене у авети...Једна непредвиђена шума, не знам ни откуд шума, изненада ме опкољава кривим сабљуринама грана.

Овако доживљава природу човјек који је још није 'искусио', није се подредио њеним принципима и није осјетио суровост самоће у њој. Још увјек је он 'само' Ладо, студент са асвалта, неискусан. Његова свијест је још увјек непромијењена, тако је и поглед на свијет око њега реалан. Касније ће докучити да је основни и универзални принцип који влада у природи- принцип немилосрдног егоизма врсте и јединке. Природа се може савладати само сазнањем и примјеном њених закона. Тако Ладо, несвјесно, добија свога 'водича' кроз законе природе. Што даље спознаје и залази у шуму тако добија на снази његов алтер его, који га подређује законима природе. Сада више у његовим очима јела није оглодани костур и не асоцира на неки страшни, заумни свијет авети и привиђења, већ нешто драго, присно, и блиско и пријатно као драг човјек. Или нешто што му се понире, што боде и шиба, шума мајка и шума душманица, која му смрт жели и предвиђа. Тек уласком у Лелејску гору, искључивањем себе из свијета у којем је живио, ладо Тајовић стиче могућност да надвлада услове који су га стварали и обликовали и открива неслућену ширину и дубину,понор сопствене личности, амбисе свијести и подсвијести. У тој 'пустињи' Лелејској, Ладо, свјесно гази хришћанске Божије заповијести и 'заповијести' партијске дисциплине и морала. Тако постаје негативан јунак, антијунак. Његов непостојани морал и његов непоуздани карактер не успијевају да издрже искушења глади, самоће, страха, сумњи, хајки. Човјек у њему измеће се из себе и почиње живјети елементарним животом звијери чији поступци бивају мотивисани искључиво инстиктима и нагонима. Са звијерима човјек постаје звијер.