Simfonija broj 9. D - Dur (Gustav Maler)

Из пројекта Википедија

SIMFONIJA broj 9. D - Dur

[уреди] Opšte karakteristike

Deveta Simfonija je zvanično poslednja Malerova završena simfonija (ne računajući Desetu koja je pretežnim delom ostala u skicama i koju su dorađivali Malerovi sledbenici). Pa ipak, ni svoju Devetu, Maler nije uspeo da u potpunosti dovrši, pretekla ga je u tome prerana smrt. Tokom 1909. godine, Simfoniju je skicirao, 1910. dovršio prva tri stava, da bi poslednjih meseci života, 1911. godine, radio na finalnom četvrtom stavu koji je ostao nedovršen. Delo je u celini dovršio Bruno Valter, Malerov mladi prijatelj i kasnije do duboke starosti veliki dirigent i jedan od najboljih tumača dela Gustava Malera, koji je Simfoniju uz sudelovanje Orkestra Bečke Filharmonije, premijerno izveo u Beču 26. jula 1912. godine, više od godinu i dva meseca posle Malerove smrti. Po svom karakteru, ovo je Malerova čisto instrumentalna labudova pesma, oproštaj od ovog sveta, tipičan za opus finalum svih velikih majstora muzike. Koncipirana je u četiri opsežna stava, koja obrazuju ukupno trajanje dela 1 sat i 23 minuta.

[уреди] Zvučne karakteristike

Prvi stav je kolosalni i moćni Andante commodo. Zauzima trećinu ukupnog trajanja Simfonije. Jedan mističan uvod se vrlo brzo pretače u grandiozan i picikatima basova potcrtan posmrtni marš koji pleni svojom uzvišenom i prozračnom zvučnošću. Prekidaju ga mirnija, vrlo setna mesta, a u njegovu atmosferu nas ponovo uvode udari timpana koji u drugom delu stava najavljuju veličanstveni marševski vrhunac, potcrtan svečanim prolomima svih udaraljki. Ovaj vrhunac se zatim smiruje i prelazi u spokojan završetak, koga harfe i čelesta pretvaraaju u anđeosku uspavanku. Sa razlogom je ovaj stav nazvan velika pesma umrloj decii u njemu muzika doseže onu zvučnu visinu koju možemo nazvati prazvuk zvučnog univerzuma.

Drugi stav je po svom karakteru jedan lendler sa uputstvom: Im tempo eines gemächlicher ländlers - Etwas täppisch und sehr derb (U tempu umerenog lendlera - Pomalo trapavo i vrlo krepko). I kao što mu naziv kaže, stav je pun malerovskih muzičkih zamisli i tonskih ideja. Ovaj lendler ima široko koncipiran srednji deo, dok su mu bočni delovi kratki i ponešto patetični. Treći stav je po svom karakteru skerco, sa oznakom Rondo, burleska - Allegro assai, sehr trötzig (vrlo prkosno). U podnaslovu za ovaj stav stoji nešto vrlo ironično: Mojoj apolonskoj braći posvećeno. Ironično zato što stav deluje poprilično veselo, te ovoj posveti daje prizvuk ironije. Kao što mu naziv kaže ovaj skerco ima u sebi i elemente ronda koji svojim burnim pokretom u bočnim delovima (središnji trio deluje svečano i spokojno) narasta do prave groteskne igre, burleske. Kraj stava, vrlo je silovit.

Upravo je finalni četvrti stav, Adagio - Sehr langsam und noch zurückhaltend (Vrlo lagano i diskretno) nešto naplemenitije što je Maler ikada napisao. U jednom svečanom, laganom pokretu (očito se ovde Maler još jednom seća svog mentora Antona Bruknera), čujemo dostojanstvenu, poslednju odu životu koja u dva maha kulminira i na kraju zamire, pretvarajući se u poslednji, spokojni Amin. Besmrtni odlaze pevajući, rekao bi slušalac slušajući ovaj kolosalni i potresni Adagio.