Rosa Luxemburg
From Wikipedia
Rosa Luxemburg (5.3. 1870. - 15.1. 1919.) je njemačka političarka, filozofkinja i revolucionarni vođa.
Sadržaj/Садржај |
[uredi - уреди] Uvod
| Ovaj članak je dio serije: Marksizam  |
| Sociologija i antropologija |
| Otuđenje |
| Buržoazija |
| Klasna svijest |
| Komunizam |
| Kulturalna hegemonija |
| Izrabljivanje |
| Ideologija |
| Proleterijat |
| Gospodarstvo |
| Marksistička politička ekonomija |
| Radna snaga |
| Zakon vrijednosti |
| Sredstva proizvodnje |
| Način proizvodnje |
| Proizvodne snage |
| Višak rada |
| Višak vrijednosti |
| Naknada za rad |
| Povijest |
| Kapitalistička proizvodnja |
| Klasna borba |
| Diktatura proleterijata |
| Izvorna akumulacija |
| Proleterska revolucija |
| Proleterska internacionala |
| Svjetska revolucija |
| Filozofija |
| Marksistička filozofija |
| Historijski materijalizam |
| Dijalektički materijalizam |
| Socijalizam |
| Analitički marksizam |
| Autonomni pokreti |
| Feministički marksizam |
| Humanistički marksizam |
| Strukturalni marksizam |
| Zapadnjački marksizam |
| Istaknuti marksisti |
| Karl Marx |
| Friedrich Engels |
| Karl Kautsky |
| Vladimir Lenjin |
| Lav Trocki |
| Josif Staljin |
| Rosa Luxemburg |
| Mao Ce tung |
| Georg Lukács |
| Antonio Gramsci |
| Karl Korsch |
| Frankfurtska škola |
| Louis Althusser |
| Kritike |
| Kritike marksizma |
Rođena je kao dijete židovske familije u ruskom dijelu Poljske, gdje je u mladosti sudjelovala u revolucionarnom pokretu. Nakon što su njeni drugovi stradali od ruskih carskih vlasti, emigrirala je u Švajcarsku gdje je nastavila školovanje. Godine 1899. je došla u Njemačku gdje se pridružila lijevom krilu njemačke Socijaldemokratske partije (SPD). Tamo se zalagala za revolucionarni nasuprot revizionističkom marksizmu. S približavanjem prvog svjetskog rata se zalagala za protivljenje militarizmu. Kada su SPD-ovi poslanici u Reichstagu glasali za ratne kredite, to je smatrala osobnim porazom. Godine 1916. se odmetnula od SPD-a i s Karlom Liebknechtom osnovala tzv. Spartakovsku ligu, koja će poslije postati jezgrom KP Njemačke. Nakon poraza Njemačke u ratu i proglašenja republike, Luxemburg se protivila nastavku revolucije po ruskom boljševičkom modelu, držeći da zato nisu stvoreni uvjeti. Kada je došlo od nemira početkom 1919. godine, Luxemburg je uhvaćena od desničarske Freikorps milicije, mučena i nasmrt pretučena kundacima.
Poslije je dobila titulu jednog od najvećih komunističkih mučenika.
[uredi - уреди] Život
[uredi - уреди] Poljska
Roza Luksemburg je rođena kao Rozalija Luksemburg 5. marta, 1870. ili 1871. u Zamošću (Zamość) blizu Lublina. Izvori variraju kad je reč o godini njenog rođenja - u svojoj biografiji na Ciriškom univerzitetu je navela 1871. kao godinu rođenja, ali na njenoj maturskoj diplomi stoji da je 1887. imala sedamnaest godina, u kom slučaju bi bila rođena 1870. Bila je peto dete Jevrejina trgovca drvnom građom, Eliasa Luksemburga, i njegove supruge Linee (devojačko - Levenštajn). Roza je imala poremećaj u rastu i bila je fizički hendikepirana celog života.
Kad se sa porodicom preselila u Varšavu, Roza je tamo pohađala žensku gimnaziju od 1880. godine. Čak i u tim ranim godinama (od 1886.) bila je član poljske levičarske partije, "Proletarijata". Proletarijat je osnovan 1882, dvadeset godina pre ruskih radničkih partija, i počeo je sa organizovanjem generalnih štrajkova. Zbog toga je četvoro vođa partije ubijeno, a patrija se raspala. Neki od članova su nastavili da se tajno sastaju. Roza se pridružila jednoj od ovih grupa.
1887, Roza je položila maturu, a od 1889. godine studira na Ciriškom univerzitetu, zajedno sa drugim socijalistima poput Anatolija Lunačarskog i Lea Jošigesa. Studirala je filozofiju, istoriju, politiku, ekonomiju i matematiku. Specijalistički predmeti su joj bili Staatswissenschaft (nauka o upravljanju državom), Srednji vek i ekonomske i berzanske krize.
1890, su ukinuti bizmarkovi zakoni protiv socijal-demokratije, i Socijal-demokratska partija Nemačke je po zakonu mogla da osvoji mandate u Rajhstagu (parlamentu). Ali uprkos svojim pro-revolucionarnim izjašnjavanjima, članovi parlamenta iz socijalističkih redova su se više bavili sticanjem dodatnih parlamentarnih prava i materijalnog bogatstva.
Roza Luksemburg se pak držala svojih revolucionarnih marksističkih principa. 1893. godine, zajedno sa Leom Jošigesom i Julijanom Marčlevskim (alias Julius Karski), je osnovala novine "Sprava Robotnica" (Sprawa Robotnicza), kao suprotnost nacionalističkim politikama Poljske socijalističke partije. Roza je verovala da do nezavisne Poljske može doći samo kroz revolucije u Nemačkoj, Austriji, i Rusija. Istrajavala je na ideji da borbu treba voditi protiv samog kapitalizma, a ne za nezavisnu Poljsku. Luksemburgova je odbijala pravo na samoopredeljenje država (nacija) u socijalizmu, što je kasnije dovelo do tenzija sa Lenjinom.
Sa Leom Jošigesom je bila suosnivač Socijal-demokratske partije Kraljevine Poljske (SDKP), od koje je kasnije nastala Socijal-demokratska partija Kraljevine Poljske i Litvanije (SDKPiL) spajanjem sa litvanskom socijal-demokratskom organizacijom. Uprkos tome što je veći deo svog života kao odrasla osoba živela u Nemačkoj, Roza Luksemburg je ostala glavni teoretičar poljskih socijal-demokrata, i vodila je partiju sa Jošigesom, njenim glavnim organizatorom.
[uredi - уреди] Nemačka
1898, Roza Luksemburg je stekla nemačko državljanstvo udajom za Gustava Libeka. Preselila se u Berlin. Postala je aktivna u levom krilu Socijal-demokratske partije Nemačke (SPD), gde je povukla oštru granicu između svoje frakcije i Revizionističke teorije Eduarda Bernštajna, napadajući ga u brošuri pod naslovom "Socijalna reforma ili revolucija?". Njene govorničke sposobnosti su je ubrzo promovisale u glavnu govornicu partije. Suprotstavila se sve konformističkijem parlamentarnom partijskom kursu SPD-a uoči sve očiglednijeg rata. Insistirala je da se glavne razlike između kapitala i radništva mogu prevazići jedino ako bi proletarijat preuzeo vlast, i nakon sveobuhvatnih revolucionarnih promena u celom okruženju proizvodnih metoda. Želela je da revizionisti napuste SPD. Ovo se nije dogodilo, ali barem je rukovodstvo partije Karla Kauckog ostavilo marksizam u programu, iako je njegov glavni cilj bio da se poveća broj poslaničkih mesta u parlamentu.
Od 1900, Roza Luksemburg je isticala svoje stavove o tekućim ekonomskim i socijalnim problemima u raznim novinskim člancima širom Evrope. Njeni napadi na nemački militarizam i imperijalizam su postali jači kako je rat bio bliži, i trudila se da ubedi SPD da skrene u suprotnom pravcu. Luksemburgova je želela da organizuje generalni štrajk kako bi pospešila radničku solidarnost i sprečila rat, ali je partijsko rukovodstvo ovo odbilo, i 1910. godine se razišla sa Kauckim.
Između 1904. i 1906, njen rad je tri puta prekidan boravkom u zatvoru zbog političkih aktivnosti.
Ipak, Luksemburgova je nastavila sa političkim aktivnostima; 1907. je učestvovala u petom partijskom danu Ruskih socijal-demokrata u Londonu, gde je srela Lenjina. Na Drugom međunarodnom (socijalističkom) kongresu u Štutgartu je predložila rezoluciju (koja je prihvaćena), koja je tražila ujedinjenje svih evropskih radničkih partija u pokušaju da se zaustavi rat.
U to vreme, Roza Luksemburg je počela da predaje marksizam i ekonomiju u trening centru SPD-a u Berlinu. Jedan od njenih studenata je bio potonji vođa SPD-a, i prvi predsednik Vajmarske Republike, Fridrih Ebert.
1912 je učestvovala na kongresu evropskih socijalista u Parizu. Sa francuskim socijalistom, Žanom Žureom (Jean Jaurès), je dogovorila da bi u slučaju izbijanja rata sve evropske radničke partije trebale da organizuju generalni štrajk. Kako je rat bio bliži, ona je organizovala demonstracije (na primer u Frankfurtu), pozivajući na prigovor savesti za vojnu službu, i odbijanje izvršavanja naređenja. Zbog ovoga je optužena za "pozivanje na neposluštnost vlastima, zakonu i redu" ("enciting to disobedience against the authorities' law and order") i osuđena na godinu dana zatvora. Nije odmah upućena na odsluženje kazne pa je mogla da učestvuje na sastanku socijalističke kancelarije u julu. Bila je jako pogođena činjenicom da je u radničkim partijama nacionalizam bio jači od klasne svesti.
28. jula, 1914, Austro-Ugarska je objavila rat Srbiji, i tako je otpočeo Prvi svetski rat. 3. avgusta, Nemačko carstvo je objavilo rat Rusiji. Sledećeg dana je u Rajhstagu jednoglasno odlučeno da se rat finansira emitovanjem ratnih obveznica. Svi predstavnici SPD-a su glasali za ovaj zakon, a partija je takođe pristala na primirje ("Burgfrieden") sa vladom, obećavši da će se suzdržavati od štrajkova tokom rata. Za Luksemburgovu je ovo bila lična katastrofa, zbog koje je za kratko čak razmatrala samoubistvo: Revizionizam, protiv koga se borila od 1899, je pobedio, i rat je počeo.
Sa Karlom Libknehtom i drugima poput Klare Cetkin i Francom Mehringom, Roza Luksemburg je 5. avgusta 1914. stvorila grupu Internacionalu. Od nje je nastala Spartakistička liga, 1. januara, 1916. Objavili su brojne ilegalne pamflete sa potpisom "Spartak" po tračkom gladijatoru koji je pokušao da oslobodi robove u Rimu. Roza Luksemburg je uzela ime "Junius", po Luciusu Juniusu Brutu, za koga se priča da je osnovao Rimsku republiku.
Grupa je odbacila 'prekid vatre' između SPD-a i nemačke vlade pod Vilhelmom II, i žestoko se borila protiv njega, zalažući se za generalni štrajk. Zbog toga je 28. juna 1916, Roza Luksemburg osuđena na dve i po godine u zatvoru. Za vreme boravka u zatvoru, bila je dvaput premeštana, prvi put u Poznanj a zatim u Vroclav. U ovom periodu je napisala više članaka pod imenom "Junius", koje su njeni prijatelji prokrijumčarili iz zatvora, i ilegalno otštampali. Među njima je bio i članak Ruska revolucija. Ovaj članak je kritikovao boljševike, i upozorio da postoji opasnost da se diktatura razvije iz boljševičke vlasti. (Ipak je nastavila da poziva na "Diktaturu proletarijata" po boljševičkom modelu.) U ovom kontekstu je napisala svoju čuvenu rečenicu: ""Freiheit ist immer die Freiheit des Andersdenkenden" (Sloboda je uvek i isključivo za one koji misle drugačije.) Još jedna publikacija, juna 1916. je bila Die Krise der Sozialdemokratie (Kriza socijal-demokratije).
1917. godine, kada su SAD ušle u rat, Spartakistička liga se pridružila Nezavisnoj socijal-demokratskoj partiji Nemačke (USPD), takođe grupi anti ratnih bivših članova SPD-a, koju je osnovao Karl Kaucki. 9. novembra 1918. USPD je lansirana na vlast, kao vodeća partija nove republike zajedno sa SPD-om, nakon abdikacije kajzera. Ovo se dogodilo nakon ustanka (Nemačka revolucija) koji je počeo u Kilu, 4. novembra 1918, kada je četrdeset hiljada mornara preuzelo luku u znak protesta zbog odluke Nemačke pomorske komande da se stupi u borbe sa Britanskom mornaricom, uprkos činjenici da je bilo jasno da je rat izgubljen. Do 8. novembra, radnički i vojnički saveti su zauzeli veći deo zapadne Nemačke, postavljajući temelje za takozvani Räterepublik ("Republički savet"), modeliran po sistemu Sovjeta iz ruskih revolucija 1905. i 1917.
Luksemburgova je puštena iz zatvora u Vroclavu 8. novembra, a i Libkneht je takođe bio oslobođen, i reorganizovao je Spartakističku ligu. Oni su sada zajedno izdavali novine Die rote Fahne (Crvena zastava). U jednom od svojih prvih članaka, Luksemburgova je zahtevala amnestiju za sve političke zatvorenike, i ukidanje smrtne kazne.
Međutim, ujedinjeni front se raspao krajem decembra 1918, kada je USPD napustila koaliciju u znak protesta zbog onoga šta su oni smatrali kompromisima SPD-a sa (kapitalističkim) statusom kvo. 1. januara 1919, Spartakistička liga je zajedno sa drugim socijalističkim i komunističkim grupama (uključujući Internacionalu komunista Nemačke, IKD) osnovala Komunističku partiju Nemačke (KPD), nadasve po inicijativi Karla Libknehta i Roze Luksemburg. Luksemburgova je podržavala učešće KPD-a u narodnoj ustavotvornoj skupštini, koja je osnovala Vajmarsku Republiku; ali je bila nadglasana. U januaru je drugi refolucionarni talas prošao Nemačkom, a neki od vođa KPD, uključujući Rozu Luksemburg, su bili neradi da ga podrže, predvidevši njegov loš kraj. Kao odgovor, socijal-demokratski vođa, Fridrih Ebert je angažovao nacionalističku miliciju, Frajkorps, da suzbije ustanak. Rozu Luksemburg i Karla Libknehta su pripadnici Frajkorpsa uhvatili u Berlinu, 15. januara 1919, i ubili ih istog dana. Luksemburgova je isprebijana na smrt kundacima puške, i bačena u obližnju reku, a Libkneht je upucan u potiljak, i zatim ostavljen kao nepoznato lice u obližnjoj mrtvačnici. Stotine članova KPD-a su na sličan način ubijeni, i saveti su uništeni.
[uredi - уреди] Dijalektika spontanosti i organizacije
Centralna osobina njene misli je bila dijalektika spontanosti i organizacije, gde se spontanost može smatrati srodnom "korenskom" (ili čak anarhističkom) pristupu, a organizacija birokratskijem ili partijski-institucionalnom pristupu klasnoj borbi. Po ovoj dijalektici, spontanost i organizacija nisu dve razdvojive ili čak različite stvari, već samo različiti momenti istog procesa, tako da jedan ne može postojati bez drugog. Ova teoretska uočavanja proizlaze od osnovne i spontane klasne borbe; a kroz ova uočavanja, klasna borba se razvija u viši nivo.
"Radničke klase u svakoj zemlji uče da se bore u toku svojih samih borbi... Socijalna demokratija.. je samo napredna straža proletarijata, mali deo ukupnih radničkih masa; krv njihove krvi, i meso njihovog mesa. Socijalna demokratija traži i iznalazi načine, i pojedine parole, radničke borbe samo u toku razvoje ove borbe, i dobija smernice za napredovanje kroz samu ovu borbu." (U revolucionarnom času: Šta dalje?, Sabrani radovi 1.2, p. 554)
Spontanošću uvek posreduje organizacija, upravo kao što organizacijom mora da posreduje spontanost. Ništa ne bi bilo pogrešnije nego tvrditi da se Roza Luksemburg zalagala za apstraktni "spontanizam".
Ona je razvila dijalektiku spontanosti i organizacije pod uticajem talasa masovnih štrajkova širom Evrope, a pogotovo Ruske revolucije 1905. Za razliku od socijal-demokratske ortodoksnosti Druge internacionale, ona nije smatrala organizaciju proizvodom naučno-teorijskog uvida u istorijske imperative, već proizvodom borbi radničkih klasa.
"Socijalna demokratija je prosto otelovljenje klasne borbe modernog proletarijata, borbe koja je rukovođena svešću sopstvenih istorijskih posledica. Mase su u realnosti sopstvene vođe, dijalektički stvarajući sopstveni proces razvoja. Što više socijalna demokratija raste, postaje jača, više će prosvetljene mase radnika preuzeti svoje sudbine, vođstvo nad svojim pokretom, i odlučnost pravca u sopstvene ruke. I sveukupni pokret socijalne demokratije je samo svesni napredak zaštite pokreta klase proletarijata, što u rečima Komunističkog manifesta predstavlja svaki pojedinačni momenat borbe stalnih interesa za oslobođenje i parcijalnih grupnih interesa radne snage protiv interesa pokreta kao celine, tako da su unutar socijalne demokratije njeni lideri moćniji, uticajniji, i jasnije i svesnije čine sebe samo glasom volje i stremljenja prosvetljenih masa, običnim agentima objektivnih zakona klasnog pokreta." (Politički vođa nemačkih radničkih klasa, Sabrana dela 2, p. 280)
i:
"Moderna klasa proletarijata ne vodi svoju borbu prema planu napisanom u nekoj teorijskoj knjizi; moderna radnička borba je deo istorije, deo društvenog napretka, i u sred istorije, u sred progresa, u sred borbe, mi učimo kako se moramo boriti... To je upravo ono šta je vredno hvale u vezi njega, to je upravo razlog zašto je ovaj kolosalni deo kulture, unutar modernog radničkog pokreta epohalan: to da radničke mase radnih ljudi prvo kuju sopstvenu svest, sopstvena ubeđenja, a iz svog razumevanja - oružja svog oslobođenja." (Politika masovnih štrajkova i sindikata, Sabrana dela 2, p. 465)
[uredi - уреди] Kritika Oktobarske revolucije
U članku objavljenom neposredno pre Oktobarske revolucije, Luksemburgova je okarakterisala rusku Februarsku revoluciju 1917. kao revoluciju proletarijata, i rekla je da je proletarijat demonstracijom svoje moći naterao u pokret liberalnu buržoaziju. Zadatak ruskog proletarijata je sada bio da okonča imperijalistički rat, kao i da se bori protiv imperijalističke buržoazije. Imperijalistički rat je učinio Rusiju zrelom za socijalističku revoluciju. Stoga je "nemački proletarijat takođe ... stavljen pred pitanje časti, i vrlo suštinsko pitanje." (ibid., p. 245)
Njen oštar kriticizam Oktobarske revolucije i boljševika je unekoliko umanjen kako je objasnila greške revolucije i boljševika "Potpunim neuspehom međunarodnog proletarijata" (O Ruskoj revoluciji, GW 4, p. 334). Uprkos svoj kritici, boljševicima u prilog ide činjenica da su se uopšte usudili da izvrše revoluciju.
"U ovoj erupciji socijalnih podela u samom središtu buržoaskog društva, u ovom međunarodnom produbljavanju i rastu klasnog antagonizma leži istorijska zasluga boljševizma, i sa ovim podvigom — kao i uvek u velikim istorijskim povezanostima — pojedinačni propusti i greške boljševika nestaju bez traga. (Fragment on War, National Questions, and Revolution, Sabrana dela 4, p. 366)
Nakon Oktobarske revolucije, postaje "istorijska odgovornost" nemačkih radnika da i sami izvedu rezoluciju, i da time okončaju rat (Istorijska odgovornost, GW 4, p. 374). Kada je revolucija izbila i u Nemačkoj, u novembru 1918, Roza Luksemburg je odmah počela da agituje za socijalnu revoluciju:
"Ukidanje vladavine kapitala, ostvarivanje socijalističkog društvenog reda — ovo, i ništa manje, je istorijska tema trenutne revolucije. Ovo je veliki poduhvat, i neće biti ispunjen za tren oka prostim izdavanjem nekoliko dekreta. Samo kroz svesnu akciju radničkih masa u gradu i selu, ovo se može ostvariti, samo kroz najvišu intelektualnu zrelost ljudi i neiscrpni idealizam se ovaj cilj može sprovesti kroz sve oluje bezbedno do luke." (Početak, Sabrana dela 4, p. 397)
Socijalna revolucija zahteva da je vlast u rukama masa, u rukama radničkih i vojničkih saveta. Ovo je program revolucije. Dug je, međutim, put od vojnika — od "čuvara reakcije" (Gendarmen der Reaktion) — do revolucionarnog proletera.
[uredi - уреди] Uloga partije
Partija, napredna garda radničke klase, treba samo da da uvid radničkim masama da je socijalizam neizbežan, i da pokrene socijalističku revoluciju. Unutrašnje kontradikcije kapitalizma, antagonizam između kapitala i rada, će održavati revoluciju. Revolucija će, međutim, obrazovati mase, i načiniće revolucionare od njih, smatrala je Roza Luksemburg:
"Istorija ima samo jednog pravog učitelja, revolucija je najbolja škola za proletarijat. Oni će omogućiti da "mala horda" najklevetanijih i progonjenijih postane, korak po korak, ona čiji će ih pogledi na svet opredeliti: borbena i pobednička masa revolucionarnog, socijalitičkog proletarijata." (The National Conference of the Spartacist League, Sabrana dela 4, p. 478)
Zadatak partije je samo da obrazuje zaostale mase ka nezavisnosti, da im omogući, da preuzmu moć nad sobom. Učenje o subjektivnom elementu revolucije, je svest radničke klase o svojoj istorijskoj misiji, koju partija može da ostvari. Do same revolucije može doći samo kroz radničku klasu. Partija koja govori u ime radnika, 'predstavlja' ih - na primer u parlamentima - i deluje umesto njih, će se zaplesti, i sama postati instrument kontrarevolucije.
[uredi - уреди] Poslednje reči: vera u revoluciju
Poslednje poznate reči Roze Luksembur, napisane u veče kad je ubijena, su bile o njenoj veri u mase, i u neizbežnost revolucije:
"Vođstvo je zakazalo. Pa ipak, vožstvo može i mora ponovo biti kreirano iz masa, i od masa. Mase su odlučujući element, one su kamen na kojem će biti izgrađena konačna pobeda revolucije. Mase su bile na visini; one se razvile ovaj 'poraz' u jedan od istorijskih poraza koji su ponos i snaga internacionalnog socijalizma. I to je razlog zašto će buduća pobeda procvetati iz ovog 'poraza'.
'Red vlada u Berlinu!' Vi glupi lakeji! Vaš 'red' je izgrađen na pesku. Sutra će se već revolucija 'dići uz buku' i objaviti uz fanfare, vašem teroru:
Ja sam bila, ja jesam, ja ću biti!"
(Red vlada u Berlinu, Sabrana dela 4, p. 536)
[uredi - уреди] Citati
thumb|200px|right|Grob Roze Luksemburg na groblju Zentralfriedhof Friedrichsfelde u Berlinu
- Njen verovatno najpoznatiji citat je: "Sloboda je uvek sloboda za disidente" (Freiheit ist immer Freiheit der Andersdenkenden, koji se obično citira kao "Sloboda je uvek i isključivo sloboda za onoga koji misli drugačije"). Ovo je deo većeg citata:
- "Sloboda samo za članove vlade, samo za članove Partije — mada su oni prilično brojni — uopšte nije sloboda. Sloboda je uvek sloboda disidenata. Suština političke slobode ne zavisi od fanatika 'pravde', već pre od snažnih, korisnih i pročišćujućih efekata disidenata. Ako 'sloboda' postaje 'privilegija', radilišta političke slobode se slamaju."
- "Marksizam je revolucionarni pogled na svet koji uvek mora da se bori za nova otkrovenja. Marksizam ničeg ne sme da se gnuša kao mogućnosti da očvrsne u svojoj trenutnoj formi. On je u svom najboljem izdanju kad se preže u samokriticizam, i u istorijskoj grmljavini i munjama, on zadržava svoju snagu."
[uredi - уреди] Memorijali
Vlada Istočne Nemačke je imenovala Roza-Luksemburg-plac i stanicu podzemnog metroa na njemu, u istorijskom centru Berlina, Mite, po njoj. Volksbühne (Narodno pozorište) se nalazi na Roza-Luksemburg-placu. Ovo ime je ostalo nepromenjeno i nakon ujedinjenja Nemačke.
[uredi - уреди] Radovi
- Gesammelte Werke ("Sabrana dela"), 5 tomova, Berlin 1970–1975.
- Gesammelte Briefe ("Sabrana pisma"), 6 tomova, Berlin 1982–1997.
- Politische Schriften ("Politički spisi"), uredio i napisao uvod Osip K. Flehthajm, 3 toma, Frankfurt na Majni 1966 ff.
