Антун Вранчић
Из пројекта Википедија
Антун Вранчић (лат. Antonius Verantius, 1504 ― 1573), био је хрватски хуманиста, рођен у Шибенику, где је и стекао прво хуманистичко образовање. Након студија у Падови, Бечу и Кракову, постаје саветник ердељског кнеза Ивана Запоље, али 1549. године прелази на страну Хабсбурговаца те у служби храватско-угарског краља Фердинанда I постиже сјајну дипломатску каријеру. За своје заслуге награђен је местом острогонског надбискупа, затим примаса Угарске, а пред крај живота постаје кардинал. Умро је у Прешову.
На бројним путовањима сакупља римске натписе на Балкану, а током једне дипломатске мисије у Отоманском царству, заједно с познатим фламанским хуманистом А. Б. Бусбецqом у Анкари проналази Августов аутобиографски спис Дела божанског Августа (Res gestae divi Augusti), касније назван Споменик из Анкаре (Monumentum Ancyrānum).
Поред важних историјско-путописних дела, у којима углавном описује балканске и друге источно-европске земље, за хуманистичку латинску књижевност значајна је његова збирка песама у елегијским дистисима Песме у доколици (Otia, из 1542. године), у којима пева о љубави, животним радостима и друштвеним збивањима. За културну и друштвену историју важна је Вранчићева кореспонденција са Еразмом Ротердамским, Николом Зринским и другим истакнутим личностима тога доба.
Антун Вранчић је познат и као стриц Фауста Вранчића.
