Богумили
Из пројекта Википедија
Богумили (богомили, по попу Богумилу из X. века), су присталице верске секте хришћана код македонских Срба и Бугара у ранофеудално доба, затим у српској феудалној држави и у Босни. Они су противници феудализације, јављају се у X веку и шире се најпре у редовима незадовољника од којих се ствара подвлашћена класа; презвитер Козма из X века тврди да "уче своје да се не покоравају властима својим, коре бољаре, сматрају мрским Богу онога који работа за цара и сваком рабу говоре да не ради за свога господара".
Верске идеје узимали су од ранијих секти (махинејаца, павлицана, масалијана), па су једни, строги дуалисти, остали при учењу о исконској борби добра и зла у космосу (драговичка црква код македонских Словена), а други умерени дуалисти, у злу виде отпадништво од добра (бугарска црква). У доба стварања српске феудалне државе прилазе им чланови редовског племства, који се опиру јачању централне власти. Стефан Немања уништава покрет у српској држави (око 1172.-1180.), али су поједини (бабуни) остали у њој и остали и касније (чланак 85. у Душановом законику кажњава "бабунску реч").
У Босни се јављају крајем XII века (прави или добри бошњани) и помажу против туђег (угарског) феудализма, удруженог са западном црквом (која у њима види јеретике, патарене). Босански богумили стварају босанску цркву која губи антифеудални карактер и чији чланови постају и босански владари и феудалци.
У Италији и у јужној Француској, патарени (катари) и албижани сматрају да њихова наука потиче из земље македонских Словена и из Бугарске. У XIII веку Босна код албижана ужива велики углед, а у другој половини XIV века патарени из Италије шаљу људе у Босну да се ближе упуте у богумилско учење.
Данас на њих подсећају имена села Богомили и планина Бабуна у Македонији.
[уреди] Богумилске противречности
Око питања „богомила" постоји велика препирка. Једно је поуздано: да се у нашим изворним списима средњега века нигде не називају „богомилима", и да је, бар у Србији и Босни, то уствари била тежња да се црква ослободи римског и византијског примата. Отпор су, свакако, појачавале и политичке опозиционе струје, можда феудални сепаратисти. Taj покрет временом се изразио у тзв. „босанској цркви", слабо организованој, која се без духовне везе c великим средиштима хришћанства, можда у понечему удаљила од њих. Али је, судећи по обреду, који је био исти као и у рашкој цркви, тешко рећи да је то била јерес, него ће пре бити дисидентство, шизма, разлика само у форми, a не у суштини. На старој фресци у једном селу близу Ужица, на којој је приказан државни сабор у ком се Симеон Немања разрачунао c њима, изнад њихових глава пише да су „полуверци". Они су у Србији потиснути, али је њихова тежња ипак нашла одушке у Савином раду: не прекидајући везе са средиштем хришћанства, Сава је остварио самосталност цркве, начинио је народном, прилагодио хришћанство домаћим приликама.
Српска православна црква не подржава име богумили већ их назива манихејци. Разлог за то је јер они по православном учењу нису мили Богу
По изворима које налзимо у самој Библији јасно је да су на територију Македоније и Далмације досли први весници Еванђеља преко Апостола Павла И Тита.Богумили су остаци првобитних српских и славенских Хришћана.Прогоњени су сурово под Виѕантијом, а исто тако прогони их цар Душан.Крваво се обрчунавао секо јеѕике убијао и спаљивао на ломачама Стефан Немањаић,који је такође ѕаслужан ѕа спаљивање књига и рукописа који су били значајан показатељ културе у Срба.Огромна имања су отимана управо овим јеретицима, а они убијани и протеривани. Постоји теза по којој доласком Османлија Богумили прелаѕе у ислам,али је прије треба схватити као оправдање православних и католика који су их гонили до смрти и систематски уништавали.
Литература: Божидар Ковачевић, RASCIA MORE EUROPAEO DEMONSTRATA
