Време (филозофија)

Из пројекта Википедија

Ово је чланак о филозофском значењу времена. За друга значења погледајте Време (вишезначна одредница).

Време (лат: tempus; грч. τεμνειν, "одсецати") је ознака код неког редоследа догађаја (за разлику од простора, напоредности) следовање у неповратном правцу. Време се схвата као хомоген, дељив континуум, оно што се према научним или филоз. основним претпоставкама означава као бесконачно или као коначно.

Најмања опажљива временска јединица јесте моменaт. Често се време дочарава као след/низ, продужавајућа права линија, која према назад тече у бесконачно (прошлост) и исто тако према напред (у будућност). Сваком стварном се приписује његово место или његов одсечак на овом временском следу/низу. Тиме се приказује модел "објективног времена". Ово време је мерљиво. Оно се ни у којем случају не мери према самом себи, него према равномерном настављеном кретању тела, чија се путања разлаже на једнаке одсечке, тако да рашчлањавање просторног кретања истовремено омогућује разлагање времена у временске одсечке. На овоме почива принцип часовника, чији се ход управља према замишљеноме моделу великог светског часовника, кретања звезда. Ово мерење времена омогућава егзактну природну науку, науку о израчуњивој природи. (О релативизовању мерљивог времена: дилатација времена, теорија релативности.)

О овом објективном времeну Имануел Кант је поучавао да њему уистину не припада објективна рсалност: оно је "чиста форма опажаја" која се налази у људском субјекту, одн. "чиста форма чулности", те као таква "чист опажај". Материјал чулности који прима ја оно преузима у форми простора (форми "спољашњег" чула) и у форми времена (форми "унутарњег" чула) и тако добија своје прво уређење помоћу опажаја. Важењe сазнања добијених помоћу природне науке има "априорност" (а priori) обе ове "форме опажаја" као нужну претпоставку: "Време није нешто што би постојало само за себе или зависило од ствари као објективног одређења, дакле преостајало ако се апстрахује од свих субјективних услова опажаја њега: јер би у првом случају оно било нешто што би било без стварног предмета а ипак стварно.

Али, што се тиче другог, тако се ни одређење или уређење које и само зависи од ствари не би могло сазнавати и опажати а priori синтетичким ставовима као да претходи пре предмета као њиховог услова... Време није ништа друго него форма унутарњег чула, тј. опажања нас самих и нашег унутарњег стања... Време је формални услов а priori свих појава уопште.". Овим означавањем времена као форме унутарњег опажаја, унутарњег чула, И. Кант указује на други корен појма времена, на доживљавање времена, чија анализа наступа већ у Исповестима Августина.

Ово доживљавање не "пролази" временски след/низ попут линије чије тачке прелазе једна око друге. Оно никад није затворено у некој "садашњој тачки", него увек сажимајућа и прегледна свест о извесном трајању (психолошки појам "садашњег времена (Prasenzzeit)").