Грнчар
Из пројекта Википедија
- Ово је чланак о занату. Уколико сте тражили нешто друго погледајте грнчар (вишезначна одредница).
Грнчар је једно од најстаријих занимања којима се човек бави од памтивека.
Основни поступак је да се изабере одговарајућа врста земље која се потом помеша са водом и добро премеси. Добија се тестаста маса која се потом обликује у различите облике.
Проналаском грнчарског точка поступак израде предмета који су округли је веома убрзан. То се пре свега односи на посуде као што су вазе, лонци и сл...
По завршетку израде предмета, исти се оставља у хладовину, на промају, да се суши.
Ако се жели добити глазура и боја на готовом производу, онда се он премазује, осликава, материјалима који имају функцију боје.
Грнчарија је потом пече у специјалним пећима (на дрва - примитивније или електричну струју - модерније). У зависности од технологије печења и величине предмета, оно може трајати од неколико сати до неколико дана.
После печења, хлађење мора бити поступно да предмети не би попуцали. То се и поред највеће пажње ипак дешава, а обим штете, зависи од вештине грнчара који то ради.
У Србији је најпознатија грнчарија из околине Ужица. Недалеко од Ужица у селу Злакусе постоји веома квалитетна глина која се мешањем са кварцним млевеним каменом користи за израду лонаца, пека (тепсија за месо)... Надалеко је чувен Војнички пасуљ, Свадбарски купус и други Ужички специјалитети су печени у тој грнчарији и тиме добили посебан укус.
Постоји и велики број уметника који се баве грнчаријом. Термин који они користе за себе је да су керамичари.
Овде треба поменути и порцелан као најфинији тип грнчарије, који је натежи за израду али најфинији и најскупљи. Чувен је чешки и кинески порцелан.
