Дагобер I
Из пројекта Википедија
Дагобер I (603. - 19. јануар 639.) био је краљ свих Франака (629. -634.) из династије Меровинга. Био је краљ Аустразије од 623. до 634. и краљ Неустрије и Бургундије од 629. до 634. Дагобер је последњи меровиншки краљ, који има праву власт.
Садржај |
[уреди] Долазак на власт
Био је најстарији син краља Клотара II. Клотар II је владао сам од 613., а Дагобер је постао краљ Аустразије 623. кад је племство Аустразије тражило краља, који ће само њима владати. Када му је умро отац 629. Дагобер I је наследио и Неустрију и Бургундију и тиме постао краљ свих Франака. Његов полубрат Харибер се опирао Дагоберу, тражећи Неустрију. Харибера је подржавао један рођак, кога Дагобер убија. Хариберу је уступио Аквитанију. Када је Харибер умро 632., Дагобер је наручио убојство његова сина. На тај начин 632. Дагобер поседује и Бургундију и Аквитанију, па постаје најмоћнији меровиншки краљ и постаје најугледнији владар Западне Европе.
[уреди] Владавина
Током 632. побунило се племство Аустразије под вођством мајордома Аустразије Пипина. Дагобер удовољава племићима постављајући свог трогодишњег сина Сигибера као краља Аустразије. Као краљ одлучује да Париз буде седиште. Током своје владавине изградио је замак у Мерсбургу, који је данас најстарији замак у Немачкој. Изградио је и базилику Сен Денис на месту бенедиктинског манастира у Паризу.
[уреди] Дипломатски односи и ратови
Потписао је споразум 631. са византијским царем Ираклијем. Склопио је савез са Ломбардима 632.
Франачки трговци су убијени и опљачкани од стране Самових Словена. Због тога је Дагобер предводио три војске 631. против словенског краља Сама, али његове Аустразијске снаге су поражене код данас непознатог Вогатисбурга. После тога краљ Само је продро све до Тирингије и пљачкао је. Дагоберу је зато посебно био битан споразум са Саксонцима 633., да би му бранили границе од Славена.
Водио је рат против Баска 638. и против Бретонаца.
[уреди] Смрт Дагобера
Дагобер је умро 639. и био је први француски краљ покопан у краљевским гробницама Сен Дениса. Његов други син Клодвиг II наследио је остатак краљевства још док је био веома млад. Све до краја Меровиншке династије настављао се исти низ краљева дечака, који нису били стварни владари, него би владали таман да би добили наследника, а стварну власт су вршиле разне племићке породице и мајордоми.
