Истраживање Антарктика
Из пројекта Википедија
Прву хипотезу о постојању неког јужног континента дали су Хипарх и његови следбеници и филозофи Помпоније Мела и Плиније који су јужни континент назвали Патала. Највећи утицај на средњевековно убеђење о јужном копну извршио је Птоломеј, а први пут га је у своју карту света уцртао познати картограф Меркатор 1587. године. Меркатор је тада сматрао да се Антарктик налази између Јужног пола и области до којих тадашњи морепловци нису доспевали.
Тек у 18. веку предузета су прва истраживања удаљених јужних области. Међу првим истраживачима спомиње се Џемс Кук који је 1771. године открио острво Јужну Џорџију и Јужна Сандвичка острва пловивши Јужним Атлантиком. Услед јаких ветрова и препрека од ледених брегова зауставио се на 71°40’19”. Само 45 дана касније откривено је јужно копно, али се ни до данас не зна да ли је то био подухват Руса или Американаца.
Посада руског брода „Мирниј“ у својим дневницима наводи да је открила Антарктик 28. јануара 1820. године. Капетан брода М. Лазаров угледао је ванредно висок лед јужно од 69°23’19” ј.г.ш и око 2°10’ з.г.д. Американци пак тај успех приписују свом сународнику Палмеру који је ловећи фоке и китове 15. новембра 1820. године угледао са острва Обмане (Десепшн) „неко копно на југу“.
Веће интересовање за проучавање Антарктика уследило је почетком 19. века. Циљеви експедиција били су откриће јужног пола, откривање већих рудних лежишта, упознавање са везом Веделовог и Росовог мора, као и картирање континента. До 1954. године на Антарктик су биле послате 202 експедиције. Први Европљанин који је ступио на само антарктичко копно био је Норвежанин Карстенс Борхгревијк 1895. године.
Садржај |
[уреди] Откриће Јужног пола
Норвешки истраживач поларних области Роалд Амундсен је 1909. године решио је да крене у освајање Северног пола. Након разочарања које је доживео сазнавши да га је у томе предухитрио истраживач Пири, доноси одлуку да своју флоту преокрене у правцу Јужног пола. Најпре се искрцао у Китовом заливу у Росовом мору 20. октобра 1911. године, а даља истраживања је наставио пешке. После 55 дана пешачења, тачније 14. децембра 1911. године са још пет сапутника стиже на Јужни пол, и за два дана истражује околину у пречнику од 20 км. Безбедан повратак су обезбедили тако што су на сваком степену географске ширине постављали поједно складиште хране и опреме као и високе ледене путоказе.
Две недеље после Амундзена на Јужни пол се упутио и енглески поморац Роберт Скот са своја два друга. Како им се брзо изгубио сваки траг, екипа за спасавање је кренула у потрагу и на 79°50’ ј.г.ш. пронашла их мртве. На основу дневника Роберта Скота који је том приликом пронађен дошло се до сазнања да је Скот стигао на Пол 17. јануара 1912. године, где је угледао норвешку заставу. Разочарани кренули су натраг. Све време пута пратила их је страховита мећава. Оставши без хране и опреме, потпуно смрзнути, нису успели да стигну до полазне базе.
[уреди] Истраживање везе Росовог и Веделовог мора
Најзагонетније питање за истраживаче Антарктика било је: шта представља простор између Росовог и Веделовог мора – мореуз или копно.
Совјетски географ С.В. Колесник износи мишљење да је Антарктик јединствено копно и да између Росовог и Веделовог мора не постоји никакав мореуз. Убрзо после тога, Вилијам Фукс доказује да Антарктик није јединствено копно, већ да је раздвојен мореузом испуњеним ледом. Фукс је за четири месеца (децембар 1957 – март 1958) прешао 2800 км правцем претпостављеног мореуза (од базе Шеклтон на Веделовом мору према бази Мак Мурдо на Росовом мору). На сваких 30 – 50 м мерио је дебљину леда методом бушења и праћења сеизмичких покрета изазваних употребом експлозива. Фуксова истраживања дала су један од најдрагоценијих доприноса у науци у току Међународне геофизичке године.
[уреди] Снимање и картирање Антарктика
Ричард Берд је водио више експедиција на Антарктику, од којих су четири нарочито значајне.
Прва експедиција је организована 1928. год. када су употребљена два велика брода, пет великих авиона, око 100 ескимских паса и у оно доба најсавременија опрема. Та експедиција снимила је и картирала око 400.000 квадратних миља у области Росовог мора. 28. новембра 1924. године Берд је са три друга први прелетео Јужни пол.
Друга Бердова експедиција изведена је од 1933 – 1935. године. У њој је учествовало неколико десетина научника из 22 области природних наука. Берд је сам провео поларну зиму у једној метереолошкој станици на 80° ј.г.ш. тј. на месту удаљеном 180 км од базе. Путем радио везе Берд је слао редовне метеоролошке извештаје. По повратку у домовину био је почаствован дочеком од стране тадашњег председника САД.
Трећа Бердова експедиција трајала је од 1939 – 1941. године. Тада су уведени нови, модерни „снежни крсташи“ тј. огромни аутомобили и авиони специјално направљени за слетање и узлетање са снежних површина.
У четвртој Бердовој експедицији (1946 – 1947. године) узело је учешће 4.000 људи. Иако је имала више војно стратешки карактер, она је дала и значајне научне резултате. Тада су у области Јужне Викторијине земље откривене између планинских венаца такве долине у којима нема снега и леда. На 89°45’ откривена је површина са језерима која се не замрзавају. На једно такво језеро спуштао се Бердов хидроавион и том приликом су вршена разна хидро-биолошка испитивања. Откривене су и неке до тада непознате планине више од 6000 м и један залив близу Грахамове земље површине 65.000 квадратних миља који је 300 км увучен у копно. Многи до тада неиспитани унутрашњи делови копна прокрстарени су тракторима. Берд је тада по други пут авионом прелетео Јужни пол.
