Право
Из пројекта Википедија
Право је непобитан суверенитет над одређеном територијом. Овај суверенитет има своје изворе или у моралу, као етичкој појави, или у сили (полиција, војска), а најчешће се остварује као комбинација оба елемента.
Израз право има више значења, али је та многострукост значења речи "Право" више присутна у правној теорије и филозофији права него у обичном животу. Зато је сасвим у праву италијански правни филозоф Ђорђо дел Векио који тврди да сви знају шта је право али га тешко могу дефинисати.
За правног теоретичара Ханса Келзена право је систем норми специфичног логичког значења, особени принудни поредак. Он, као и други заступници нормативне теорије, право схватају као идејну творевину, састављену од творевина људског духа. Те духовне творевине, скупови уређених систематизованих значења, међусобно повезаних везама, немају ни временску ни просторну димензију.
Овакво схаватање права треба разликовати од природно-правних схватања. За њих је право првенствено етичка појава тј. систем вредности.
У правној теорији и филозофији право се одређује не само као идеална, духовна појава, тј. као скуп мисли, већ и као реална појава. Реалне појаве су оне које имају и временску и просторну димензију. Као реална појава, право је везано за људе и њихову психу, као и за њихово друштво.
Могуће је утврдити три различита приступа одређивању појма права: Јуснатурализам: за који је право етичка појава. Легализам и нормативизам: право је скуп норми као психолошких или логичко-језичких појмова. Социјализам: За које је право социјално-материјална категорија.
Неки писци виде право као вољу владајуће класе са циљем да се одржи дати друштвени поредак. Док се у погледу спољног елемента права - државне санкције - већина теоретичара слаже, дотле се они не слажу за унутарњи елемент тј. онај који изазива такав спољни елемент. Тражење унутрашње суштине права своди се углавном на испитивање које друштвене односе одн. радње, понашања људи право регулише. Неки те односе одређују непосредно, а неки посредно на тај начин што одређују тзв. циљ права.
Прво гледиште које разграничава право од других друштвених норми по односима тј. понашању људи које право регулише сматра да право регулише само спољне, телесне радње, понашање људи док унутрашње, психичке радње регулише морал.
Друго гледиште јесте да право регулише слободу човековог поступања када бих та слобода била у сукобу са слободом другог човека.
Сва ова гледишта се своде на једно да право регулише друштвене односе у којима може доћи до повреде општедруштвеног интереса, заједничих интереса свих чланова друштва. Ови заједнички интереси према једнима састоје у реду, другима у миру, а трећима у правди.
Поставља се питање зашто би била потребна државна принуда ако право штити опште друштвене интересе. Спољно обележије права је државна принуда што указује на његову унутрашњу суштину. У друштвеним односима које право регулише долази до непомирљивих сукоба различитих класа па је принуда једини начин регулисања тих сукоба.
Воља једне стране се потчињава вољи друге стране. Право се дефинише и као одбрамбени бедем друштва. Право се може дефинисати и као скуп правних правила понашања (норми). Правна норма је правило понашања које уређује и санкционише(за непоштовање) држава.
