Први балкански рат
Из пројекта Википедија
Први балкански рат су водиле балканске земље: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска (чланице Балканског савеза) против Турске са циљем ослобођења својих сународника и протеривања Турака са Балкана. Трајао је од октобра 1912. до маја 1913. и окончан миром по коме се Турска одрекла свих својих земаља западно од линије Енос-Мидија.
Садржај |
[уреди] Предуслови за рат
Крајем XIX и почетком XX века Отоманска империја се налазила у великој кризи и стално су је потресали удари (Илинденски устанак, Младотурска револуција, Италијанско-турски рат). Такво њено стање решиле су да искористе балканске земље да би ослободиле своје сународнике из турског ропства који су што се криза империје продубљивала били изложени све већим притисцима и прогонима. Са тим циљем су балканске земље, под покровитељством Русије, почетком јесени 1912. године створиле Балкански савез.
У то време свет (Европа) је већ била поларизована на Централне силе и Антанту и само се чекао повод за избијање сукоба који је већ тада био неминован. Због те чињенице овај сукоб је врло лако могао да прерасте у Први светски рат јер су Русија и чланице Антанте подржавале Балкански савез, док је Турска била на страни Централних сила.
Иако су велике силе званично заузеле неутралан став, незванично су ипак пружале помоћ и подршку зараћеним странама.
[уреди] Ток рата
[уреди] Почетак рата
Након склапања савеза почетком јесени 1912. године, балканске земље су одлучиле да Црна Гора прва објави рат Отоманској империји и тиме повуче већи део трупа ка себи и омогући лакши удар осталим чланицама савеза. Тако је почетком октобра Црна Гора објавила рат Турској, да би се 17 и 18 октобра у рат укључиле и остале чланице.
[уреди] Први део рата
Војске Балканског савеза биле су припремљене за рат и међу војницима је владао врло висок морал јер су у овом рату видели остварење вишевековног сна о ослобођењу својих земаља од турске окупације, док су турске снаге биле развучене на широком фронту што их је додатно ослабило.
Снаге Црне Горе су дејствовале у три смера ка:
На прва два фронта снаге Црне Горе са једне и трупе Србије са друге стране ослободиле су Рашку, Метохију и Косово и тако успоставиле заједничку границу. Након чега се већи део војске Црне Горе окренуо опсади Скадра, који је представљао најјаче турско упориште у том делу Балкана.
Главнина војске краљевине Србије је кренула продор ка Македонији и до ногу потукла турску војску у бици код Куманова, чиме је ослободила целу Македонију. Турци су покушали да зауставе српски продор код Битоља, али су још једном страховито потучени, а војска краљевине Србије ослободила је централну Албанију и повезала се са грчким трупама.
Грчка војска је брзим продором ослободила Епир и Тесалију спојивши се са српским трупама и отпочела опсаду Солуна, док су Бугари освојили део јужне Тракије и опсели Једрене (Адријанопољ).
[уреди] Примирје
Након муњевитог успеха Балканског савеза Турска је затражила примирје које је уз посредовање великих сила закључено 03.11.1912.После потписаног примирја почели су мировни преговори у Лондону,на којима су учествовали и представници Грчке иако је она није потписала примирје већ је наставила војне операције са циљем заузимања Јањине.Чланице Балканског савеза захтевале су предају свих острва у Егејском мору и земаља западно од линије Енос-Мидија,а у преговорима су поред зараћених страна учествовали и амбасадори великих сила.Турска је намерно одуговлачила преговоре што су чланице Балканског савеза протумачиле као њен покушај да добије време да би се припремила за наставак рата због чега су 23.01.1913 прекинути преговори и настављена ратна дејства.
[уреди] Други део рата
Војска краљевине Србије која је ослободила своје земље упутила је помоћ Црној Гори под Скадром и Бугарима под Једреном (Адријанопољем), док су Грци наставили опсаду Солуна.
Захваљујући српској помоћи турска посада Једрена (Адријанопоља) је приморана на предају, а њен заповедник одбија да се преда бугарским трупама већ се предаје српским трупама на челу са генералом Степом Степановићем. Грци освајају Солун, а српске снаге (снаге краљевина Црне Горе и Србије) после дугих и тешких борби освајају 22. априла 1913. Скадар чиме су престала ратна дејства и опет се село за преговарачки сто.
[уреди] Мир
До ногу потучена Отоманска империја морала је да прихвати мировне услове који су јој још раније понуђени и тако је 30. маја 1913. закључен мир по коме се Турска одрекла свих земаља на Балкану западно од линије Енос-Мидија и свих острва у Егејском мору.
Иако су чланице Балканског савеза изашле као апсолутне победнице из Првог балканског рата мировни уговор су скројиле велике силе противно ранијим договорима и плановима које су чланице савеза међусобно закључиле. То се одразило у стварању Албаније чиме су краљевине Србија и Црна Гора ускраћене за земље које су ослободиле. Србија је морала да напусти средњу Албанију, а Црна Гора је блокадом њене обале приморана да напусти Скадар за који је толико крви пролила. На стварању Албаније инсистирала је Аустроугарска која је тиме желела да спречи Србију да изађе на море и тиме је ослаби у предстојећем сукобу који је био неминован после протеривања Турака са Балкана.
[уреди] Последице
Једна од највећих тековина Првог балканског рата било је успостављање заједничке границе Србије и Црне Горе чиме је створен један од предуслова за остварење вишевековног сна Срба о уједињењу, поготово што је ослобођена колевка српске државе, а у Кумановкој бици коначно освећено Косово.
Стварање Албаније ускратило је Србију и Црну Гору за територијална проширења, због чега је Србија задржала целу Македонију, коју је ослободила, противно ранијим одредбама уговора са Бугарском по којима је о подели земаља источно од Шар-планине и западно од реке Струмице требало накнадно да се разговара. Нетрпељивост између Србије и Бугарске осетиле су се још током рата када Бугарска није испунила део договорених обавеза, а појачале су се након пада Једрена (Адријанопоља) када се турски командант предао Србима, након чега су Бугари одбили да железницом превезу српске трупе назад. Овакав развој ситуације и тежње Централних сила да продру на исток довешће врло брзо и до Другог балканског рата, а касније и Првог светског рата.
