Примање хришћанства и почеци словенске писмености
Из пројекта Википедија
 |
Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Вики изворе. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. |
Примање хришћанства представља један од најзначајнијих цивилизацијских догађаја у историји словенских народа, са крупним и далекосежним последицама. Тај догађај био је изразито процесуалне природе. Различити словенски народи примили су хришћанство у различито време: Словенци у VII веку, Чеси 845. године, Хрвати између 800. и 847. године, Бугари 865. године, Срби пре 870. године, Пољаци 966. године, Источни Словени 988. године, Поморани тек 1168. године. Разуме се, наведене године треба узети донекле условно јер нису сви представници одређеног словенског народа примили хришћанство искључиво одређене године. Мањи делови народа могли су га примити раније или касније. На пример, краткотрајно насељавање Срба у околину Солуна у првој половини VII века, у време владавине византијског цара Ираклија, било је праћено њиховим покрштавањем, али се тај процес касније наставио. Као несумњив доказ христијанизације узимају се најстарије сачуване историјске потврде о хришћанским именима код Срба (између 870. и 874), што, наравно, не мора бити обавезни знак христијанизације, нити искључује могућност да су неки раније покрштени Срби могли чувати словенска имена.
Почетак словенских сеоба значио је почетну фазу раскида са једном културом, укључујући и њену спиритуалну компоненту, и приближавање другој, која се умногоме разликовала од словенске културе. Тај процес су подстицали многи чиниоци - друштвени, политички, економски и други - а међу њима су важно место имали и религијски чиниоци. Религија Словена до њихових интензивнијих контаката са развијенијим цивилизацијама била је политеистичка, вероватно са елементима хенотеизма (хијерархијско наређивање једног божанства другима), што је, у ствари, облик напуштања политеизма и приближавања монотеизму. Уласком у круг хришћанске цивилизације Словени су могли да приме изузетно богато културно наслеђе, оплемењујући га властитим, али то примање није ишло без одрицања: стара религија и укупан поглед на свет принципски су били неспојиви са хришћанством и морали су бити напуштени. То је, разуме се, био дуготрајан и болан процес који, фактички, никада није сасвим завршен јер су се паганска веровања и обичаји, макар и у траговима, сачували код појединих словенских народа до наших дана, често у мање или више успешно христијанизованом облику.
Међутим, за словенске културе примање хришћанства имало је и једну посебну далекосежну последицу:
поделу хришћанске културе између два хришћанска цивилизацијска круга - источног и западног. Та подела је почела улажењем појединих словенских племена у сферу Западног римског царства (срушено 476. године наше ере) или источног, Византијског царства (које је трајало још готово хиљаду година - до 1453. године), а дефинитивно је продубљена стварањем западне, римокатоличке цркве 1054. године, односно поделом хришћанске цркве на два њена главна дела - православни и римокатолички. Уосталом и сви каснији важнији догађаји из историје једне или друге цркве увек су остављали последице и на ширем културном плану, као што је то, на пример, случај са хуситским покретом код Чеха у XIV и XV веку, а у XV веку са протестантским покретом код Словенаца, лутеранством код Лужичких Срба, калвинизмом у источној Словачкој, делу Пољске и Белорусије, или унијатством које је наметнуто делу православног становништва Украјине (на сабору у Бресту 1596. године, до укидања унијатске цркве на сабору у Лавову 1946. године, и покушајима њеног обнављања од почетка деведесетих година XX века), са расколништвом у Русији у XVII веку итд.
За Словене су културне тековине хришћанства биле огромне, а међу њима је од посебног значаја била писменост. Не постоје довољно поуздани докази да су Словени пре примања хришћанства имали своје писмо. Највероватније га нису имали него су користили рабоше и друге мнемотехничке или магијске знакове, док нису упознали писма развијенијих цивилизација. Дошавши у додир са грчким и латинским писмом, Словени су их несумњиво несистематски користили (разуме се, само они ме|)у Словенима који су тим писмима мање или више владали) за кратке записе словенских речи када је то било потребно (нпр. лична имена, молитве и друго).
Данас Словени користе ћирилицу и латиницу, тачније неколико врста ћирилице и латинице (в. одељак о словенским писмима). И латиница и ћирилица настале су (у различито време) са већим (латиница) или мањим (ћирилица) ослонцем на грчки алфабет, а он је настао од феничанског писма. Писмо сваког словенског књижевног језика има своју историју, тј. данашња писма нису настала непосредно од грчког алфабета. Најстарије словенско писмо је глагољица. Данас је у славистици скоро сасвим напуштено мишљење да је ћирилица старија од глагољице. Глагољицу су створили Константин (у монаштву Ћирило) и Методије (световно име Методија није поуздано утврђено) 6363. године од стварања света (податак црнорисца, тј. монаха Храбра). Ако је Храбар годину навео према византијском рачунању времена, то је 855. година н. е., а ако је 6363. година дата према александријском рачунању времена, онда је то 863. година н. е. Обично се узима овај други податак као вероватнији.
НАПОМЕНА. - Према александријском рачунању времена година рођења Исуса Христа је 5500. година од стварања света, а према византијском рачунању времена то је 5508. година (у неким случајевима једна година се додаје или одузима). Дакле, од године 6363. треба одузети 5500, или 5508 да би се утврдила година н. е. догађаја о којем је реч.
Има и других индиција да су Солунска браћа створила или почела да стварају словенско писмо и пре него што им је 863. године са највишег места у Византијском царству поверена важна мисија међу Словенима у Великој Моравској. Поред осталог, тешко је објаснити како би иначе, упркос добром познавању словенског језика, посебно Методијевом, и изузетној Константиновој учености и познавању многих језика и писама, Солунска браћа успела да у року од приближно годину дана створе ново писмо и преведу са грчког на словенски најнужније богослужбене књиге (в. одељак о старословенском језику). Ћирилица, која је највероватније настала у источној Бугарској после прогона Ћирилових и Методијевих ученика из Велике Моравске крајем IX века и која је много година касније добила име у част Ћирила, постепено је истиснула глагољицу из употребе на скоро целом простору на којем је ћирилица и данас једино писмо. (Нема поузданих података да су Срби икада користили глагољицу.) У Русији је 1708. године, одлуком Петра I (која је почела да се примењује од 1710), црквенословенска ћирилица реформисана, и та њена модернија варијанта, која је названа грађанском азбуком (за разлику од црквене), послужила је као основа за стварање свих савремених ћирилица: белоруске, бугарске, македонске, руске, русинске, српске и више ћириличких писама несловенских народа некадашњег Совјетског Савеза. Словенска писма припадају гласовном (фонографском) типу писма. У таквом типу писма слово има функцију да означава или да учествује у означавању гласа за разлику од слоговног (силабичког) писма, каква су, на пример, и данас два јапанска писма (хирагана и катакана), или писмо санскрита деванагари, у којем се знак односи на посебан слог; или појмовног (идеографског) писма, какво је, на пример, кинеско, у којем се знак односи на посебан појам; или сликовног (пиктографског) писма, на пример у култури неких народа Сибира, где знак има облик мање или више устаљене слике или цртежа, односећи се на извесну типизирану ситуацију (лов, рат, путовање итд.), због чега то и није писмо у правном смислу речи. Идеограми су ипак доста присутни у савременим културама са гласовним писмима, јер су цифре (нпр. 1,2,3...) фактички идеограми, као што су то и неки други знакови (нпр. х, у - за непознату величину и сл.), а срећу се и знакови пиктографске природе (нпр. саобраћајни знакови који обавештавају о близини школе, ресторана, телефона итд.), па и елементи слоговног писма (нпр. руска слова Е, Ё, Я, Ю употребљавају се и за обележавање слогова /је/, /јо/, /ја/, /ју/ итд.). Примањем хришћанства и писмености, а упоредо са тим је ишло стварање и учвршћивање првих словенских држава, Словени су остварили огроман цивилизацијски напредак. То им је омогућило живу и непосредну везу са медитеранским цивилизацијским наслеђем. Велику улогу у томе имало је и стварање словенских књижевних језика, као и преводне и оригиналне књижевности на тим језицима.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
