Ромео и Јулија (Берлиоз)
Из пројекта Википедија
BERLIOZOVA DRAMSKA SIMFONIJA ROMEO I JULIJA, opus 17.
Садржај |
[уреди] O umetničkom karakteru dela
Berlioz je za izvođenje ovog dela predvideo scensko izvođenje u operi, ali ne veliku scenu, već jedan prostraniji salon. Samo izvođenje ne bi bilo toliko scensko koliko muzičko - više bi bilo koncertno - oratorijumsko, pri čemu bi se statičkim pokretima na sceni, muzičko - dramskoj radnji dao i uverljiviji – scenski karakter. Dakle, izvođenje u operi samo, sa naglaskom na simfonijskom karakteru. Ipak, danas se u ogromnoj većini slučajeva, ovo dramsko-simfonijsklo delo izvodi koncertno, oratorijumski.
[уреди] Opšti pogled na delo
Ova monumentalna dramska simfonija, nastala je 1839. godine i ubrzo je na svojoj premijeri u Parizu bila sasvim ocrnjena. Toliko je novog i u to vreme nesvarljivog bilo u njoj. Svojim muzičkim i koncepcijskim rešenjima, Berlioz je u ovom delu bio čitav jedan vek ispred svog vremena. Njegova će rešenja asimilirati tek na prelazu iz XIX u XX vek jedan Gustav Maler, stvarajući svoje monumentalne vokalno-instrumentalne Treću i Osmu Simfoniju. Uvodni prolog i šest stavova simfonije, obrazuju celinu trajanja 1 sat i 40 minuta. Za literarnu osnovu, Simfonija ima istoimenu Šeksprovu tragediju, koristeći se njome sa dosta slobode, tumačeći samo pojedine dramske momente.
[уреди] Muzička i programska analiza
Uvodni prolog: BORBA, METEŽ I INTERVENCIJA VERONSKOG KNEZA. Na početku, brzi fugato u orkestru, opisuje svađu kapuleta i Monteka. Sledi solistčki unisono truba i ofikleide (duvački instrument sličan fagotu), koji dočarava intervenciju Kneza i upozorenje da će onaj ko ponovo zapodene svađu biti kažnjen smrću - a tada nastupa fortisimo celog orkestra. U centralnom delu prologa, solo alt i manji troglasni hor,bez sopranskih deonica, peva,uz karakteristične akorde i glisanda harfe iz orkestra, o ljubavi Romea, sina Monteka i Julije,ćerke Kapuleta i kako će oni biti najveće žrtve njihove međusobne svađe i povod za konačno izmrenje dve porodice. Sve je to ilustrovano nežnim i raskošnim intermecom u orkestru, koji zatim prelazi u jedan skerceto i nakon jednog proloma, okončava se u naglom stišavanju. Slede tri velika instrumentalna stava.
Prvi stav: USAMLJENI I TUŽNI ROMEO, KONCERT I BAL KOD KAPULETA. Stav počinje jednim Larghetto koji predvodi oboa i dočarava Romeovu usamljenost. Sledi centralni Allegro, sa zvucima poloneze i marša i dočarava svečanost kod Kapuleta. Na kraju, pod vrevom svečanosti, tinja želja za osvetom, kod članova porodice Kapuleta koji su ugledali Romea. Drugi stav: LJUBAVNA SCENA U VEDROJ NOĆI, U VRTU KAPULETA. Ovaj je stav najbujniji i najlepši deo Simfonije. Vrelu ljubavnu pesmu uokviruju harmonije kao cvrkut ptica, praćene čarobnom melodijom roga,Un pochettino animato. Na početku, kao i u par navrata potom,ovu uzvišenu plemenitost prekidaju tonovi uznemrienosti, Allegro agitato, od zvanica koje se vraćaju sa bala, do straha dvoje mladih. Na kraju, flauta i engleski rog ponovo predvode jednu upečatljivu ljubavnu epizodu. Treći stav: SKERCO - KRALJICA MAB. Ovde se obrađuje tematski materijal iz skerceta Prologa. Muzičkim jezikom, delikatnim tonovima u violinama - picikatima, stakatima, saltatima i trilerima - zatim flažoletnim tonovima u harfama i antičkm činelima, te fantastičnim zvucima rogova, pripoveda se o čarobnoj vili snova, Kraljici Mab. Nakon središnjeg trija, Allegretta, u Prestisimu Berlioz podiže zvučnu čaroliju do visokih granica mašte.
Četvrti stav je marš, POGREBNA POVORKA JULIJE. U ovom vokalno - instrumentalnom stavu, otac Lorenco krišom blagosilja vezu i brak dvoje mladih. U horu i orkestru to se predstavlja jednom fugom sa psalmodiranjem na jednom tonu u glasovima. Jedan od Kapuleta zaziva kavgu sa Romeom i ovaj ga u dvoboju ubija. Knez Verone osuđuje Romea na progonstvo, a Julija se po uputstvu oca Lorenca truje. U pogrebnoj povorci, uz zvuke marša, glasovi sve ubedljivije psalmodiraju na jednom tonu (Berliozova velika genijalnost korišćenja ove muzičke tehnike) i okončavaju stav nad jednom mračnom fugom u orkestru. Instrumentalni peti stav je ROMEO NA GROBNCI KAPULETA - PRIZIVANJE I BUĐENJE JULIJE - VELIKA RADOST ALI I OČAJANJE. Najpre jedan Allegro agitato opisuje Romeovu izbezumljenost vešću o Julijinoj smrti. Zatim Largo, gde Romeo priziva Juliju i ona se budi. Allegro vivace ed appassonato assai daje maha njihovoj radosti, na šta se nadovezuju teskobni trileri i disonanse, te grčeviti udari u orkestru, koji dočartavaju Romeovu smrt zbog izbegavanja progonstva. Zloslutni rečitativ violina prikazuje i Julijin odlazak u smrt. I na kraju, kao usamljena ptica, leprša završna, rezgnirana melodija oboe. Šesti i finalni, vokalno - instrumentalni stav donosi ceo ansambl. To je SCENA NA GROBLJU - TUČA KAPULETA I MONTEKA - ZAVRŠNA ZAKLETVA O POMIRENJU. U burnom i grandioznom ansamblu, najpre je prikazan dolazak mase na groblje, još jedna tuča dveju Veronskih patricijskih porodica, dok je središnji deo rečtativ oca Lorenca koji smiruje zavađene. To je arija solo-baritona Sirota deca za kojom plačem. Tuča Kapuleta i Monteka ovde je predstavljena citatom Fugata sa početka Prologa. U kolosalnoj vokalno - instrumentalnoj završnici, Kapuleti i Monteki kroz zakletvu, odbacuju svoju mržnju i izmiruju se.
Nažalost, ovaj finale, baš kao i vokalni delovi u Prologu i u četvrtom stavu, ne poseduju uverljivost i kvalitet instrumentalnih stavova, koji spadaju među najbolje simfonijske tvorevine XIX veka. To je osnovni razlog zašto se ponekad kao samostalna instrumentalna, koncertna Simfonija, izvode instrumentalni deo Prologa, te prvi, drugi, treći i peti stav.
[уреди] Zaključak
Ovo se kolosalno Berliozovo delo, sa graničnog područja opere i simfonije, sve do nedavno, teško probijalo na svetskom koncertnom repertoaru. I relativno se kasno ustalilo na njegovom standardnom repertoaru. Zato su i uspele intepretacije prava retkost, o izvođenjima u Beogradu da ne govorimo. Dužina, raskoš zvuka i ideja i sinteza dva velika muzička roda u ovoj Dramskoj Simfoniji, govore o proročkoj viziji i genijalnosti prvog velikog majstora modernog simfonijskog orkestra EKTORA (HECTOR) BERLIOZA.
