Сеобе Словена
Из пројекта Википедија
Историја Словена обухвата два глобална периода:
први је претходио великим сеобама, чији је интензитет био на врхунцу у VI и VII веку наше ере, а други је тим сеобама започео и траје до наших дана. О првоме готово ни нема историографских података. У том периоду, који је трајао бар миленијум, а вероватно и више, Словени су говорили језиком који се назива прасловенски, а живели на територији чије границе нису сасвим тачно утврђене. Оне свакако нису биле вековима исте. Око V века н. е. границе територије на којој су живели Словени приближно су биле одређене Одром на западу, Дњепром на истоку, 50. паралелом на југу и 55. паралелом на северу.
Многи историјски извори из раног средњег века и каснији говоре о Словенима као о претежно седелачком (тј. неномадском) народу, иако су се Словени појавили на историјској сцени као народ који се за неколико векова проширио од Лабе и данашњег Хамбурга на западу Европе до Оке и Волге на њеном истоку, од Балтичког до Егејског, Јонског и Јадранског мора, стигавши и у Малу Азију, на Апенинско и Пиринејско полуострво, и у северну Африку, темељно и трајно изменивши демографску и геополитичку карту Европе. На крајњим западним и јужним тачкама до којих су стигли Словени се нису одржали, али је и поред тога простор који су трајно населили био огроман. Па ипак византијски и римски историчари су јасно уочавали да су се Словени разликовали од других народа (нпр. Хуна, Авара, Алана, Гота, Вандала и других), пред чијим су се налетима рушиле границе царстава, поред осталог и тежњом да се трајније зауставе на заузетим територијама када су оне изгледале погодне за седелачки начин живота. С обзиром на то посебно је важно питање које је и иначе неизбежно када је реч о великим сеобама народа: шта је покренуло Словене на миграције из прапостојбине (како се обично назива територија на којој су живели пре сеоба), односно шта је узроковало сеобе Словена?
Као ни многе друге историјске чињенице ни сеобе Словена нису имале само један узрок. У тим сеобама важну улогу имали су, поред других фактора: (1) велика померања других народа, (2) густина насељености Словена на простору прапостојбине и начин привређивања који је тражио померања на нове територије, (3) развој материјалне културе, а у вези с тим вероватно и извесне промене у друштвеној структури, (4) ослабљеност Византијског царства. Ти чиниоци, издвојени као важнији, али не и једини, нису деловали издвојено него у узајамној вези у којој су поједини од њих у одређеним историјским ситуацијама имали већи значај, а у неким другим - мањи значај. Пре него што их ближе размотримо, важно је истаћи да су сеобе Словена биле дуготрајан процес који није почео нагло нити се завршио нагло, а одвијао се променљивим интензитетом у више праваца. Поједностављена слика о одласку једних Словена на запад, других на исток, а трећих на југ не одговара сасвим стварности. Нека словенска племена, као, на пример, источнословенско племе Вјатичи, дефинитивно су, и већим делом, кренула у једном правцу, али су многа словенска племена, на пример Срби, Хрвати, Словени (као посебно словенско племе) и друга, током сеоба знатно мењала смер кретања, при чему се понекад племе раздвајало на групе које су кретале различитим, чак супротним правцима, а касније се евентуално удруживале са другим племенима или нестајале. Савремена трогуба подела Словенства према странама света донекле условно и схематизовано показује пре свега резултат (а не ток) словенских сеоба кроз локализацију њихових нових земаља у односу на прапостојбину, коју уосталом, врло вероватно, нису сви Словени напустили у време великих сеоба.
До првог значајнијег етничког померања у суседству Словена дошло је у П веку н. е. када су западногерманска племена, пре свега Западни Готи кренули са западне стране Висле и са Одре на југ - прво уз Одру и Вислу, а затим према рекама црноморског слива и према истоку. То је за Словене имало две последице: прво - одласком њихових западних суседа Словени су добили доста слободног простора за ширење према западу, најпре до Одре, а затим до Лабе и преко Лабе (Полапски Словени) на територији са разређеним германским становништвом; друго - германски продор према доњем Дунаву и Црном мору, који је трајао приближно два века (од П до IV в. н. е.), био је праћен нападима на словенска племена која су живела северно и североисточно од главног правца германског кретања, што је изазвало померања дела словенских племена према североистоку и Оки, вероватно уз асимилацију тамо затеченог несловенског становништва, као и према југоистоку и Дњепру. Тиме су вероватно почеле словенске сеобе и веће диференцијације.
Још је већи значај за сеобе Словена имао продор Хуна из Азије у Европу кроз Врата народа 375. године. Он је по силовитости и огромним разарањима имао карактер катаклизме. Разарања су чинили не само веома сурови Хуни него и народи и племена који су пред њима безглаво бежали (Готи, Алани, Сармати и други). Главни удар Хуна изгледа је донекле мимоишао Словене, али Словени ипак нису били поштеђени потчињавања Хунима. Зато је најезда Хуна подстакла сеобе Словена према западу. С друге стране, по продору Хуна у Европу на доњем Дунаву и на територији северно од Црног мора остао је готово ненасељен простор који су Словени, спуштајући се према југу, почели насељавати, долазећи тако и на границу Византијског царства, одакле ће кретати најинтензивнији таласи словенског насељавања на Балканско полуострво.
После Атилине смрти (453. год.) значај Хуна слаби, мада ће се они још дуго одржати, али 560. године на европској историјској позорници појављује се један народ веома сличан Хунима - Авари. Године 566. западно од ушћа Саве у Дунав живело је германско племе Гепиди, док су западно од Гепида, на територији данашње Славоније живели Лангобарди, који те године позивају Аваре да им помогну у борби против Гепида. Авари су то учинили са таквим успехом и суровошћу да су Лангобарди, уплашени новим савезницима, отишли према Апенинском полуострву (зауставили су се у данашњој Ломбардији, којој су дали име). Доласком Авара са средњег Дунава отишли су Германи, што је било од далекосежног значаја за словенске сеобе према југу. Лангобарди су били отерани. Гепиди су били разбијени. Готи су са тог простора отишли још раније ~ 488. и дефинитивно 535. године.
Део Гепида и Словена који су бежали пред Аварима Византија је насељавала на својој северној граници лимесу. Од тог времена и вековима касније судбина многих Словена, посебно Јужних, била је да штите границе европских царевина, европске и хришћанске културе - било у својим државама (и својим царствима српском, бугарском, руском) које су, будући најистуреније према непријатељима са истока, најчешће биле препуштене да саме истрајавају на бедему Европе, било у неком другом облику, на пример као крајишници у Аустроугарској монархији.
Појавом Авара у Европи сеобе Словена су добиле посебан замах, нарочито у облику принудних сеоба. Словени су се и раније, пред Готима и Хунима принудно селили, али Авари су, потчинивши словенска племена која су им се нашла на путу на доњем и средњем Дунаву, често немилосрдно користили Словене као подређене савезнике у походима према југу, и то не само као веште дрводеље, тесаре и градитеље чамаца неопходних за пребацивање војске преко река него и као живи зид који је у борбама истуран да прими најжешће ударе противника. Ипак, Словени су, према сведочењу византијских историјских извора, за кратко време тако добро савладали војне вештине да је пред њима узмицала и добро обучена византијска војска, а после неуспеле опсаде Константинопоља 626. године од стране Авара и Словена као њихових савезника - Словени се све чешће и успешније супротстављају и Аварима, чију ће судбину коначно запечатити 791. године Карло Велики. Слабљење аварске моћи од средине VII века представљало је један од последњих већих подстицаја за сеобе Словена, посебно за њихово ширење на Балканском полуострву и оснивање првих словенских држава.
Важан узрок словенских сеоба могао је бити и у извесној пренасељености Словена с обзиром на то да је начин обраде земље захтевао стално крчење шума и постепено померање. Нема, наравно, чињеница које би о томе непосредно сведочиле, али података који на то посредно упућују има. Пре свега, у најстаријим историјским помињањима Словена често се истиче њихова изузетна бројност, на пример Теофилакт Самоката, секретар византијског цара Ираклија (610-641), записао је ово:
"(...) после извесног времена благодат мира је нестала и аварска хорда поново је напала Византинце; истина, не отворено већ још подмуклије и свирепије. Напред су истурили словенско племе које опустоши огромна пространства што су припадала царству. Словени се расуше као да су из сита изашли, нападоше целу област све до 'дугачких зидина' и уништаваху све што им се нашло на путу."
Ако се бројност Словена са којима су долазили у додир византијски историчари на Балкану повеже са чињеницом да је територија са које су почеле сеобе мања од простора на којима су се Словени нашли у раном средњем веку, може се претпоставити да је пре сеоба Словена морала постојати пренасељеност у њиховој прапостојбини, или бар у неким њеним деловима. Један од разлога таквом стању може се видети у томе што су Словени у дужем временском периоду, више векова (до провале Хуна), живели по страни од већих историјских збивања, разарања и пустошења.
У том, вероватно мирнијем периоду у историји Словена постепено су се усавршавала средства за производњу и уопште облици материјалне културе (о чему сведоче археолошки налази), а упоредо са тим расла је привредна моћ и развијали су се друштвени односи, о чему има историјских сведочанстава. Једно од њих је, на пример, из VI века (римског историчара Јорданиса, родом Гота). У њему се говори о нападу Гота на Анте који је у првом покушају био неуспешан, али су другом приликом Готи победили, сурово казнивши поражене: разапели су Божа, старешину Акта, његове синове и седамдесет његових часника, из чега се јасно види хијерархијска структура у племену Анта - постоји старешина са којим су његови синови и већи број статусно издвојених саплеменика (часника).
С друге стране, чињеница да је због хунских похода привреда морала бити разорена или бар ослабљена, те да је у таквој ситуацији морала постојати већа него обично потреба за храном и гвозденим предметима, такође је могла бити један од разлога за сеобе Словена.
Од технолошких проналазака који су подстицали сеобе међу значајнијима била су кола. Још је Тацит забележио да Венеди граде куће, а Сармати проводе живот на колима. Временом су и Словени кола све више прихватали. Она су омогућила да велике раздаљине пређу не само снажни мушкарци него и њихове породице и читава племена, а и да се превезе терет. Без кола, тог карактеристичног елемента номадских култура, словенске миграције не би биле могућне у таквом облику и обиму у којем су остварене. Кола су, ипак, била само један од облика кретања ка новим земљама. Словени су од својих савременика остали запамћени и као брзи и издржљиви пешаци, добри градитељи чамаца (посебно типично словенских - моноксила, прављених од дебла Дрвета) и вешти у управљању чамцима, што је посебно било важно у прелажењу река, кретању речним токовима, најзад у освајању грчких острва. Авари су у том погледу зависили од Словена. Од Хуна и Авара Словени су преузели и неке врсте оружја - посебно лук и ласо.
Најзад, словенском насељавању Балканског полуострва ишла је на руку и чињеница да је у време словенских сеоба државна и војна моћ Византијског царства већ била ослабљена и из других разлога, тако да су продори Гота, Алана, Херула, Сармата и других племена, а затим Словена и Авара на раније неприступачну територију царевине само додатно подстакли процес постепеног разлагања велике државе, који је иначе био већ започет. Што захваљујући вешто вођеној политици, што повременим успесима на бојном пољу, поред све чешћих неуспеха, што стицају срећних околности, готово чуду којим Константинопољ није пао у непријатељске руке током две велике опсаде, Византија се ипак још дуго одржала, оплеменивши својом културом Словене који су се на њеној територији населили и основали своје државе.
Основни спољашњи разлози словенских сеоба према западу били су, као што је претходно речено, одлазак Гота са територије западно од реке Висле, а затим и продор Хуна у Европу у другој половини четвртог, као и Авара у другој половини шестог века. Идући према западу и северозападу, Словени су населили широк простор северноевропске низије до река Лабе и Сале, до града Хамбурга, Северног и Балтичког мора, а према југозападу до данашње Чешке, Словачке, Мађарске и Источних Алпа. О густини насељавања те територије сведочи бројност сачуваних словенских топонима (властитих назива географских објеката) у данашњој Немачкој, Аустрији и Мађарској, поред, наравно, оних у Пољској, Чешкој, Моравској, Словачкој, Славонији и Словенији. Словенског су порекла, на пример, називи градова Лајпциг, Либек, Берлин, Грац, Пешта и многих других већих и мањих места, река, језера, шума итд. Лајпциг је, на пример, добио назив по липама (у српском језику прошлога века - Липиск, Пољаци га и данас називају Липск, упор. Липице у Словенији, Липљане на Косову и сл.; претпоставља се да је истог порекла и презиме филозофа Лајбница); назив немачког града Либек (Lьbeck) има исти корен као називи градова: Љубљана, Лублин, Лубен, Лубни итд.
У сеобама према западу Европе учествовало је током неколико векова више словенских племена: Срби, Бодрићи (Ободрити), Љутичи, Поморани, Ругини и др. У области данашње северозападне Пољске нашли су се Срби. Сматра се да то нису били преци ни Лужичких ни јужнословенских Срба него посебна племенска група Срба. Године 805. утврђена је граница између Германа и Словена у чијем је називу - limes sorabicus - одражен српски етноним. Срби су населили и простор око реке Лабе, према којој су названи Полабима. Можда су на сличан начин добили назив и Бодричи (Ободрити), према реци Одри, који су до XII века имали јаку државу у источној Немачкој, код Мекленбурга. И Бодричи су се, попут неких других племена, на почетку сеоба раздвојили. Једна њихова група је учествовала у сеобама према југу и временом је асимилована. Словенска племена која су стигла на обале Балтичког мора добила су назив Поморани, а племе које се населило на острву Риген (Рујан) - Ругини. У VIII веку Словени су насељавали већи део данашње Немачке (од источног Холштајна на северу до Баварске на југу, и даље кроз садашњу Аустрију и Италију - до Трста). Сеобе Словена према западу зауставили су Франци у VII веку. Током наредних векова уследио је германски продор на исток. Он је имао и мирније и бруталније облике, а најсуровији и у крајњем исходу неуспешни покушаји таквог продора десили су се у XX веку. Још у XVIII веку проповедало се на словенском језику у околини Лајпцига и Берлина, а било је и људи који су знали полапски језик и покушавали да аматерским записивањем део речничког фонда тог језика отргну од заборава. Међутим, нестајање словенског језика и имена на тлу потоњих немачких држава и, касније, уједињене Немачке имало је одлике спорог, али неумитног процеса који је што милом, што силом доведен скоро до краја. Лужички Срби су последње, невелико и све мање словенско острво у немачком мору остатак некадашњег великог етничког масива. У ту суморну слику додатно се уклапа и невесела чињеница да се у немачку нацију са германском темељношћу "претапају" и хиљаде породица и потомака Словена, великим делом из Југославије, који су у другој половини нашега века дошли у Немачку због неповољних економских и политичких прилика у отаџбини.
И кретања Словена према истоку и североистоку била су умногоме узрокована поменутим кретањима других народа, пре свега Гота, Хуна и Авара. На новим територијама Словени су затицали балтичко и финско становништво, које је вероватно било насељено релативно расуто, па је доста брзо знатним делом словенизирано. У тим сеобама учествовало је више словенских племена (Словени, Кривичи, Вјатичи, Дреговичи, Древљани, Пољани, Дуљеби и др.), од којих су се нека раздвојила и једним делом упутила према југу. Једна група Словена, на пример, упутила се према југозападу (населивши територију која приближно одговара територији данашње Словеније и дела Аустрије и североисточне Италије), а друга према североистоку, према горњем Дњепру, Волхову и Илменском језеру, где ће од VII до IX века основати две познате кнежевине - једну око финског града Ладоге, који је доласком Словена словенизиран, а другу са средиштем у Новгороду, касније чувеном и богатом трговачком граду-републици, уз Кијев једном од темеља руске државности до успона Москве у XV веку.
Јужно од Словена настанили су се Кривичи, који су основали два стара руска града - Полоцк и Смоленск, а на североистоку, у долини реке Оке, познато источнословенско племе Вјатичи, на чијој је територији основана Москва. На југоистоку, око левих притока Дњепра - Суле и Десне - живели су Северјани, тачније један њихов део, који је касније, као Пољани, ушао у састав становништва Кијевске државе, док је други део Северјана отишао према Балканском полуострву. Западни огранак Пољана, груписаних око града Гњезна, поставио је темеље пољске државности.
Као што су Пољани добили назив према географском термину поље из прасловенског лексичког фонда, тако су и Древљани добили назив према шумама на десној, јужној обали реке Припет, где су, дакле (готово) не одлазећи из прапостојбине, у IX веку имали кнежевину са средиштем у Искоростењу, касније Коростењу. Порекло назива Древљани има паралеле у словенском свету (уп.: шума и Шумадинци, Црна Гора и Црногорци, Гора и Горанци, Загорје и Загорци и сл.).
На северној, левој, мочварној обали реке Припет, дакле насупрот Древљанима, живели су Дреговичи, касније Драговичи, чији је назив изведен из речи која је означавала мочвару, а и данас је сачувала то значење (у нешто друкчијем изговору - дрэгва) у белоруском језику. Део Драговича нашао се на словенском Југу (Драгувити): једна група населила се у околини Солуна, а друга на реци Драговици, левој притоци Марице.
Поменута племена представљају, разуме се, само део словенских племена која су учествовала у словенским сеобама према истоку. И њих су чекала велика историјска искушења јер су вековима били први на удару и освајачима са истока у њиховим тежњама да продру у Европу, и агресији са запада у мегаломанским амбицијама за освајањем света (посебно у Наполеоновим и светским ратовима). Упркос огромним људским и материјалним страдањима којима су због тога били изложени, често препуштени да сами изборе одсудне победе, које по резултатима нису биле само њихове, Источни Словени су у свом кретању према истоку имали ту повољну околност да се на њиховом путу нису испречили тако моћни противници као што је било Источно римско царство на југу и Франци на западу. Зато је ширење Словена према истоку било и у временском и у просторном смислу (до Тихог океана и Аљаске) најдуже. На словенском истоку створена је и највећа словенска држава, што никада није било без значаја за судбину осталог дела Словенства.
Почетак сеоба Словена према југу не може се прецизно одредити. У историјским изворима народи који би према опису могли бити Словени помињу се у Подунављу и пре доласка Хуна (375. год.). Познато је да римски и византијски историчари нису увек поуздани у идентификовању варварских народа, поготову када су ти народи нападали удружени, већи са мањим или познатији са непознатим. О раном словенском присуству на Балкану говоре и неке археолошке чињенице (нпр. словенска грнчарија из средине V века из Мушића код Бајине Баште; додуше неки археолози те словенске трагове датују шестим веком). У сваком случају почетком VI века, а можда и нешто раније - крајем V века, различита словенска племена или делови племена скупљају се на северној византијској граници, у доњем току Дунава, у Влашкој и Молдавији. Прво историографско помињање Словена (Анта) на Балкану је с почетка VI века. Они су у пљачкашким походима упадали на византијску територију најчешће из Баната, код Ђердапа и низводно од Ђердапа уз Тимок. У Посавини су се налазила германска племена Гепиди и Лангобарди, али је познато да су ипак средином VI века панонски Словени продрли под вођством Лангобарда Илдига у област Венеције. Пошто су се Лангобарди налазили између Саве и Драве, Словени су у VI веку живели у њиховом залеђу, северно од Драве, затим у Бачкој, у Банату и даље на север и низ византијску границу до ушћа Дунава.
У одељку о сеобама Словена на запад и исток била су поменута словенска племена која су се раздвојила и чији је део отишао према југу или југозападу: Срби, Словени, Хрвати, Бодричи, Љутичи, Драговичи, Северјани (Северци), али је у продирању према југу било и других племена - Језерци, Милинзи, Ду(д)љеби, Тимочани, Струмичани и др. Сва словенска племена која су учествовала у сеобама према југу нису, наравно, могла бити идентификована, а називи неких племена, за које се зна (нпр. Тимочани, Струмичани), нису донети из прапостојбине. Временом је војна вештина Словена постајала све већа, а њихови упади на територију Византије успешнији и дуготрајнији.
Долазак Авара у Подунавље 566, године, сједне стране, убрзао је ширење Словена на Балканском полуострву све до његовог крајњег југа. Тако је, на пример, према сведочењу византијских историографа, Пелопонез пуних двеста осамнаест година (од 587. до 805. године), дакле готово толико колико је касније трајала српска држава до пада под турску власт, био потпуно под словенском влашћу (племена Језераца и Милинга), а највећи део других области Грчке населило је и доста дуго је насељавало словенско становништво. С друге стране, долазак Авара у Подунавље и на Балкан донео је Словенима и велика страдања јер су у походима против Византије ређе имали статус савезника, а чешће статус потчињених племена која су Авари на различите начине експлоатисали. После неуспеле опсаде Константинопоља 626. године моћ Авара почела је постепено да слаби (мада ће проћи још век и по до њиховог коначног слома), а Словени се све више осамостаљују.
Падом границе на Дунаву (602) и губитком великог дела територије на Балкану власт Византије није на том простору потпуно престала, поготову тамо где је било утврђених места. Посебно је под контролом био пут од Константинопоља преко Сингидунума до Сирмијума (који је касније добио назив Цариградски друм и остао до данас стратешки важна саобраћајница), а за тако нешто вероватно је морало постојати савезништво изме|)у Византије и подунавских Словена. За владавине византијског цара Ираклија (610-641) Срби су прешли из Подунавља у област у околини Солуна, која је по њима названа Сервија, где су се са дозволом цара Ираклија населили и покрстили. У то време покрштени су и Хрвати. Тиме је покрштавање Срба и Хрвата тек почело и наставило се кроз наредне векове. Срби, међутим, нису били задовољни земљом која им је била додељена и кренули су натраг, али су се, прешавши Дунав, зауставили и од стратега Београда затражили и добили веће делове провинције Далмације. У приморју су Срби населили област од Боке Которске до Дубровника са залеђем, као и више острва, затим Захумље, Травунију и Конавле, а у унутрашњости - планинске пределе око Лима, горње Дрине, Ибра и Западне Мораве (та област је касније названа Рашком), као и део Босне (око горњег тока реке Босне). Бавили су се више сточарством него земљорадњом.
Хрвати су населили приморје северно од Дубровника (Далматинска Хрватска) и област између планине Гвозд и реке Драве (која је знатно касније названа Панонском Хрватском) где су до VIII века владали Авари, а после уништења аварске државе Хрвати су ушли у састав франачке државе.
У североисточном делу Балканског полуострва Словени нису само асимиловали затечено трачко становништво, делом романизовано, него - крајем VII века - и хунско племе Бугаре (Протобугаре), од којих им је остао тај етноним.
Словени у области древне (знатним делом и данашње) Македоније, добили си кроз историју према називу те области своје етничко име.
Као што се могло видети, словенско насељавање Балкана било је врло разноврсно и према правцима кретања, и према племенима која су у њему учествовала, и према облицима насељавања нових територија (на пример, у пљачкашким и освајачким походима, самосталним или у принудном савезништву са Аварима, као и насељавање са дозволом византијског цара).
Имена донета из прапостојбине сачувала су само највећа племена (касније - словенски народи), Друга племена добила су називе према затеченим топонимима, хидронимима, према другим племенима која су асимиловали итд. Многа племена, поготову мања, била су асимилована од стране већих словенских племена, или од стране затеченог несловенског становништва (нпр. на територији данашње Грчке и Румуније). У Панонској низији Словени су постепено били великим делом асимиловани од стране народа који се ту појавио неколико векова касније (крајем IX века), од Мађара.
Слично словенском насељавању запада и северозапада Европе и на крајњем југу је, иако спорије, после словенске плиме дошло до неке врсте осеке. Међутим, нестајање Словена није имало облик повлачења него хеленизације. Епископ из Константинопоља Јован Ефески крајем VI века забележио је о Словенима и ово (цитати су из књиге Ф. Конта Словени 1):
"Три године после смрти Јустина П (581) проклети словенски народ, који су звали Склавинима, прешао је целу Хеладу, области Солуна и Тракије,
многе градове опљачкао, многе утврде напао, опустошио и попалио, становнике у робље претворио и за господара целе земље се прогласио; ту се (Словени) настанише силом; одважно се утврдише као да је шо њихова властита земља. Четири године отад су прошле. Како је цар био заузет рашом у Персији и како је сву своју војску послао на исток, живели су лагодно на тој земљи, ту су пустили корене и раширили се."
А о Словенима на територији данашње Грчке остављен је и овакав запис (Чуда светог Димитрија из VII века);
"Словенски народ се дигао у великом броју... Изумели су чамце истесане из једног комада дрвета, и отиснули се на море са својим оружјем:
Попљачкали су целу Тесалију, острва покрај ње и острва око Хеладе. Опљачкали су и Кикладска острва, целу Ахају, Епир и највећи део Илирика, иа и неке области Азије."
Обнављање византијске моћи, покоравање Словена на тлу данашње Грчке и њихова поступна хеленизација почели су под крај VIII века, а нестајање словенске етничке свести нарочито је било убрзано у време четвртог крсташког похода (XIII век) и касније у време турских освајања. Најзначајнији фактори у хеленизацији Словена били су црква, са грчким богослужбеним језиком, одсуство јачих словенских држава или племенских савеза и удаљеност од других Словена у Европи.
За разлику од Словена на крајњем југу Европе и најближих Византији, остали Словени на Балканском полуострву су се највећим делом етнички и језички одржали, стварајући државе и успешно синтетишући аутохтону словенску културу са елементима култура Византије, Медитерана и балканског културног супстрата.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко.
