Симо Матавуљ

Из пројекта Википедија

Симо Матавуљ је рођен у Шибенику 14. септембра 1852. У месту рођења је завршио италијанску и православну, српску основну школу и нижу гимназију. Затим одлази у манастир Крупу код свога стрица игумана, али, изгубивши вољу за манастирским животом, одлази у задарску учитељску школу, коју заврши 1871.

До прелаза у Црну Гору, 1881, он је учитељ у разним далматинским селима и наставник поморске школе у Херцег Новом. У Црној Гори је био наставник гимназије, надзорник школа, уредник службених новина и наставник кнежеве деце. Путовао је у Милано и Париз као вођа једне групе црногорских младићa који су одлазили на школовање. Том приликом је у Паризу остао неколико месеци. 1887 прелази у Србију, где живи као наставник гимназије и чиновник презбироа. У Црну Гору одлази још једанпут за учитеља кнежевима Данилу и Мирку, али се убрзо враћа у Србију. Умро је у Београду 20. фебруара 1908. Био је редовни члан Српске краљевске академије од 30. јануара 1904.

Матавуљ се у књижевности први пут јавља на Цетињу у службеним црногорским новинама са једном историјском причом, коју је написао поводом веридбе кнеза Петра Карађорђевића са кнегињом Зорком, а на потстицај и према казивању самога кнеза Николе. Затим је прешао на оригинално стварање и до смрти радио врло живо на приповеци и роману. Написао је око седамдесет приповедака и новела, махом објављених у засебним збиркама, као: Из Црне Горе и Приморја, Из приморског живота, Из београдског живота, Из разнијех крајева, С мора и с планине, Са Јадрана, Приморска обличја, Београдске приче, Живот и Немирне душе, поред још неколико приповедака објављених у посебним издањима. Написао је и два романа: Ускок и Бакоња фра Брне. Поред тога, Матавуљ је оставио и неколико свезака путописа, успомена и књижевних чланака разне садржине (Бока и Бокељи, Десет година у Мавританији итд.). Најзначајније му је дело из те области Биљешке једног писца, врста аутобиографије, писана живим, пластичним стилом и проницљивим посматрачким даром. Матавуљ је још написао и две драме: 3авјет и На слави, — прва са предметом из дубровачког, а друга из београдског живота. Он је и преводио са страних језика, највише са француског: На води од Мопасана, Сан од Золе, Пучанин као властелин и Мизантроп од Молиера, Зимске приче од Вогиеа.

По природи трезвен и опрезан дух, Матавуљ је почео да пише тек у зрелијим годинама. Он је поступно али енергично изграђивао свој талент, трудећи се да недостатке свога ускок школовања надокнади личним усавршавањем. Он чита не само француске и италијанске књижевнике већ и научнике и мислиоце. Поред великог књижевног образовања, којим је надмашио све раније приповедаче, он стиче и широко познавање историје и филозофије. Уколико се више ширио видик његова сазнања и његово животно искуство, утолико је пуштао маха своме таленту. У своје време, Матавуљ је био један од најобразованијих и „најевропскијих" српских писаца.

До Матавуља, наши писци се развијају поглавито под утицајем руске, немачке и мађарске књижевности; од њега почиње и сасвим превлађује романски утмцај, нарочито француски. Матавуљ је највише читао и преводио француске реалисте и натуралисте; на њиховим делима је развио укус и учио вештину писања. Нарочито је волео и читао Золу и Гиј де Мопасана, и по њиховим узорима почео и сам писати. Он је од француских натуралиста научио да оштро, објективно и савесно посматра живот и потом уноси у дело, У својим Биљешкама он то изрично вели и објашњава како он схвата француски књижевни реализам, који се не састоји у грубом копирању живота, већ је писцу дозвољено да преиначи детаље и складно повеже према вишем уметничком циљу у границама стварности. До њега, наши се писци нигда нису сасвим отргли од романтичарских склоности; тек је Матавуљ потпун и чист реалиста. Он је у приповеци доследно спровео идеје европског књижевног реализма, трудећи се да хладно и објективно описује живот, без узбуђења и тенденција, увек на основи образаца из стварног живота. Тако је Матавуљ створио најбогатију и најразноврснију галерију националних типова, оштро и тачно извајаних према животу. Док су остали српски приповедачи приказивали живот само у уском видику свога краја, Матавуљ описује разне српске крајеве и људе из разних друштвених слојева. Он описује Далмацију као и Црну Гору и Београд, сељаке и морнаре као и грађане и интелектуалце. Најбоља су му дела Ускок и Бакоња фра Брне. У првом слика патријархални морал и витештво горштака из црногорског крша, а у другом приморске сељаке и фрањевце једног католичког манастира из Приморја, на основи личних утисака и успомена из свога ђаковања у манастиру. Бакоња фра Брне је писан ведрим и добродушним хумором, са дискретном подругљивошћу према светим људима, но без сарказма и тенденција, слично поступку Анатола Франса, чија је дела ценио и кога је и лично познавао. То је његово најбоље дело, препуно хумора, живописности и проницљиве психологије. То је, уједно, и један од најбољих романа српске књижевности.

Матавуљ се одликује оштрим и трезвеним посматрањем живота, способношћу да запази и одабере карактеристике лица и ситуација, да то каже занимљиво, неусиљено и једноставно. Он не измишља ни фабулу ни епизоде, нити их развија према сопственим афектима и расположењима. Лица и догађаје тражи у животу, управо у спољном животу, у ономе што је доступно чулним опажањима, и догађаје развија у границама животних могућности. Он је од француских натуралиста примио оно што се могло технички савладати и примити разумом, али код њега нема ни Золине трагике ни Мопасанова артизма. Због тога у његовим новелама нема поезије и дубљег и сложенијег унутарњег живота, нема правог уметничког склада у целинама. Његовим делима оскудева машта и лиризам. Те своје недостатке, који су му сметали да постане писац шире публике, надокнадио је својим великим књижевним образовањем, које га је учинило популарним код књижевно образоване публике.