Српска епска поезија

Из пројекта Википедија

[уреди] Особине

По својим суштинским особинама епска поезија се знатно разукује од лирске, како по садржају тако и ПО начину обраде садржаја. Једино што је заједничко и лирској и епској поезији то је што се и једна и друга служе стихом. Лирска песма има за предмет човекова осећања, а епска песма образује догађаје, и по томе је епска песма ближа причи. Узимајући догађај као садржај своје песме, певач мора да изврши избор оних детаља или појединости који су најкарактеристичнији за сам предмет. Низање детаља треба да буде поступно, и то градацијски, од слабијег преко јачег до најјачег који је обично на оном месту песме које је најдраматичније, најузбудљивије и које се зове кулминација. Из тих разиога епска песма се и по обиму разукује од лирске. Она је дужа, са развијеном радњом, са обавезном поступношћу у радњи и са кулминативном тачком која омогућује слушаоцу максималан естетски доживљај.

[уреди] Постанак и подела

Епска поезија је настала врло давно, још у периоду преласка људског друштва из дивљаштва у варварство, и развила се из ратничке лирске песме. Међутим, мотиви епских песама мењали су се и богатили у складу са развојем и променама у људском друштву и човековим схватањима. Епска поезија је колективно уметничко стваралаштво и зато спада у посебну уметничку категорију, такозвану народну књижевност. Међутим, свако појединачно дело усмене народне књижевности у свом заметку и настанку је ипак индивидуална уметничка творевина, то јест дело појединца. Народни певач, будући да је неписмен и да му није позната, свакако, друга врста уметничког стварања, ако је по својој природи даровит и наклоњен уметничком стварању, кад буде желео неку тему да обради у форми епске песме, он то чини и стилом и стихом оних песама које он већ зна и које је дотле певао, а које је чуо од других певача.

[уреди] Неисторијски циклус

Неисторијски циклус чине оне епске песме које опевају личности и догађаје непознате историји. Највећи број песама овог циклуса опева различита веровања која су овде обрађена посредно, кроз акцију одређених личности. С обзиром на улогу цркве у животу у прошлости и њен утицај на човекова схватања, оправдано је што је међу песмама Неисторијског циклуса највише оних које су под утицајем хришћанске цркве и њеног учења. У тим песмама се јављају хришћански Бог и Богородица, а затим и различити свеци. По начину како се ове личности приказују запажа се утицај средњовековне уметничке књижевности која је иначе сва у оваквим садржајима. У Неисторијском циклусу много је песама које опевају различите породичне односе: љубав, мржњу, разумевање и неразумевање, љубав међу браћом, љубав међу јетрвама, између заове и снахе, али исто тако има и песама о дубокој нељудској мржњи међу неким члановима породице, а нарочито између снахе и свекрве, и снахе и заове.

[уреди] Преткосовски циклус

Све епске песме које опевају личности и догађаје из периода пре трагичног косовског пораза наше војске чине Преткосовски циклус. Ту се пева о члановима владалачке лозе династије Немањића, затим о члановима високе феудалне аристократије, Мрњавчевићима, Војиновићима и Дејановићима. Оснивач српске феудалне државе и њене владалачке династије био је Стефан Немања (1114-1200). Његов средњи син Стефан Првовенчани ослободио се вазалског односа према Византији и крунисао се као први српски владар, али је често долазио у сукоб са својим старијим братом Вуканом, коме Немања није дао престо из политичких разлога. Мрњавчевићи су српска властела који су владали у Македонији и у време цара Душана били су врло утицајне личности на српском двору. Погинули су у Маричкој бици 1371. године. Властеоска породица Војиновића такође је била у родбинским односима са царом Душаном, као и породица Дејановића.

[уреди] Косовски циклус

Косовски циклус чине оне епске песме које су својом тематиком везане за пораз српске војске на Косову 1389. год. или опевају личности које су учествовале у том боју. Као што је сам бој стваран историјски догађај, тако је и већина личности опеваних у песмама овог циклуса позната историји. Кнез Лазар Хребељановић био је у Душановој служби и његова је моћ непрестано расла, нарочито после Урошеве смрти, па је ставио под своју власт читаво Поморавље и део Србије до Дрине и Саве. У отпору који је организовао против Турака пре косовског пораза, Лазар је имао доста успеха, па је у два маха потукао Турке, 1381. код Параћина и 1386. код Плочника. Епске песме Косовског циклуса се могу хронолошки, према догађајима које опевају, поређати тако да се могу пратити збивања која су претходила боју; у неколико слика види се и сам бој; неколико песама опева и догађаје после боја, којима се одређује дубина пораза и величина националне трагедије.

[уреди] Циклус песама о Краљевићу Марку

Како историја каже, Краљевић Марко, син краља Вукашина, заиста је био незнатна личност, чак и као вазал султана Бајазита морао да врши веома незахвалну дужност, да му помаже у ратовима и против хришћана. Погинуо је у бици на Ровинама 1395. год. на страни Турака. У народној епској поезији Марко је неустрашиви заштитник сиротиње раје, јунак неизмерне снаге и посведочене храбрости, мегданџије без мане и страха коме се никаква људска ни надљудска сила не може да супростави. Необичан по снази и јунаштву, у својој сложеној, често и противречној људској природи, он у нашој народној епској поезији има необично дуг век. Скоро три стотине година Марко се рве са насиљем и неправдом, па и кад је једном у тој поезији морао да умре, ни то није била права смрт. Марко Краљевић као епски јунак налази се у усменом стваралаштву свих балканских народа.

[уреди] Покосовски циклус

Крвава косовска трагедија 1389. године у суштини означила је почетак дуге националне агоније која ће трајати преко 170 година, колико ће требати Турцима док не покоре све наше народе. У тој агонији било је тренутака кад су повремене победе над османлијским освајачима давале наду и на коначан успех, али српски несложни владари, окружени непоузданим суседима, нису имали снаге да зауставе турску најезду која је незадрживо надирала у правцу Беча. Народни певач, и у тим тренуцима, као и касније, у току робовања, са тугом је опевао трагичне погибије наших јунака у узалудним отпорима османлијској војсци, величао њихове подвиге, огорчено нападао међусобне неслоге, и туговао над гробовима изгинулих.

[уреди] Циклус песама о хајдуцима

Покорени народи под Османлијама били сил раја, а то значи робље које је, живећи на "царској земији", јер је ту земљу царева војска освојила, било одређено да служи своје господаре. Рајетин је морао да аргатује за Турчина, да му од свога даје велики део, па је морао да гради путеве и подиже мостове; а уз трећину, десетину и харач морао је повремено да даје данак у крви. Народни певач, а често су и сами хајдуци били одлични певачи народних епских песама, радо је певао о хајдуцима, јер је у њима видео своје браниоце и осветнике. Хајдучки живот у нашој епској поезији опеван је као херојско жртвовање у одбрани части и зато се певач трудјо да нађе разноврсне видове и мотиве.

[уреди] Циклус песама о ускоцима

Ускоци иии пребези били су наши људи, скоро професионални ратници, који су пребегли са наших територија под турском влашћу и настанили се на широком и дугом границном појасу између Аустрије и Турске. У ствари са крајишницима иии војним граничарима они су чинили живу брану која је требало у сталним борбама са османлијским освајачима да штити аустријске границе. Према томе, редовна дужност ускока била је у будном чувању аустријских граница, али они су често упадали и дубље на територије под турском влашћу, пљачкали су што су стигли и са богатим пленом враћали се иза границе. Нај више уметничке снаге има у описима мегдана, јер су те слике рађене са пуно драматичности и живости. У овим песмама нарочито су сликовити описи повратка ускока, кад са пленом, обично људским, пролазе сењским улицама и ослушкују гласне похвале из уста сењских девојака.

[уреди] Циклус песама о ослобођењу Црне Горе

"У црногорским песмама", писао је Вук Карадзић, мислећи на песме Циклуса ослобођења Црне Горе, " више је историје него поезије".У ствари, народни гуслар, а гусларске традиције у овим нашим крајевима биле су врло живе, био је пажљив хроничар збивања у току бројних ослободилачких устанака и акција Црногораца још од истраге потурица 1707. године па све до коначног ослобођења. Песме овог циклуса опевају догађаје још из времена владике Данила, између осталог и познату истрагу потурица коју је и Његош узео као предмет свог спева Горски вијенац, па редом све црногорске владаре до кнеза Данила као и јунаке који су се истакли у бојевима са Турцима. Међу значајним епским ликовима овог циклуса истичу се Вук Мићуновић, Вук Мандушић, браћа Ђурашковићи, брађа Мартиновићи, што је и Његош користио као грађу за свој Вијенац, а из каснијих времена истичу се Никац од Ровина и Вуксан од Роваца.

[уреди] Циклус песама о ослобођењу Србије

Иако је ропство наших народа под Турцима трајало врло дуго, мисао о ослобођењу никада није угасла. Снага и активност те мисли најбоље су изражени у готово непрекидном хајдуковању против османлијских зулумћара, У смишљеном јатаковању са одметницима од турске власти, а та мисао је исто тако била живо присутна и у народној песми. Ова вековима одржавана и смишљено негована ослободилачка мисао почела је да прераста у акцију у периоду наглог опадања Турске империје. Славним победама на Мишару, Делиграду, Лозници, Иванковцу, Штубику и Малајници, устаници су доказали да њихов устанак није био само побуна против дахијског насиља него и рат за коначно ослобођење. У садржајима песама Циклуса ослобођења Србије жена и љубав нису опевани. Сурова збиља непрекидног ратовања и стално присуство смрти, уз то и непосредно учествовање и самог певача у догађајима устанка, гонили су га да опева само оне догађаје у којима је и сам учествовао.