Српска транскрипција класичних језика
Из пројекта Википедија
Речи из класичних језика, грчког и латинског, се у српском језику, и ћирилицом и латиницом пишу онако како како се изговарају. Али се у изговору њихов облик често прилагођава облицима ријечи српског језика.
- Грчке и латинске именице са наставцима: -os, -on, -es, -us и -it у српском језику изговарају се и пишу у облицима без тих наставака: Крез (грчки: Κροίσος (Kroisos), лат: Croesus), Дареј или Дарије (грчки: Δαρείος (Dareios), лат: Darius), Есхил (грчки: Αισχύλος (Aischylos), лат: Aeschylus), Род (грчки: Ρόδος (Ródos), лат: Rhodus), Хомер (грчки: Oμηρος (Hómēros)), Сизиф (грчки: Σίσυφος (Sisyphos), лат: Sisyphus), Диониз (грчки: Διόνυσος (Dionysos), лат: Dionysus), Ефез или Ефес (грчки: Ἔφεσος (Ephesos), лат: Ephesus), Плаут (лат: Plautus), Хезиод (грчки: Ἡσίοδος (Hesiodos), лат: Hesiodus), Перзеј или Персеј, Одисеј, Кербер, Алкибијад (грчки: Ἀλκιβιάδης (Alkibiades)), Аристотел (грчки: Ἀριστοτέλης (Aristoteles)), Вер, итд.
- Неке се двосложне грчке и латинске именице употребљавају и без тих наставака и са њима: Дел и Делос, Пар и Парос, Сам и Самос, Хиј и Хијос, итд. Према томе имамо и двојако изведене придјеве: делски и делоски, парски и пароски, самски и самоски, хијски и хиоски, итд. (Напомена: Уколико се имена тог облика дају домаћим установама, она се употребљавају у непромијењеном облику: »Графос«, »Геталдус«, »Лигнум«, итд.)
- Ако се основа грчких и латинских именица са тим наставцима завршава скупом сугласника, у српском језику им се умјесто њих додаје „о“ или рјеђе „е“: Кадмо (грчки: Κάδμος (Kadmos), лат: Cadmus), Ксерксо (грчки: (Xerxes)), Потрокло и Потрокле (грчки: Πάτροκλος (Patroklos), лат: Patroclus), Софокло и Софокле (грчки: Σοφοκλης (Sophokles)), итд. Али Ксеркс и Секст се употребљава и у овоме облику.
- Самогласник „о“ добивају понекад и именице са једним сугласником на крају основе: Глауко и Глаук (грчки: Γλαῦκος (Glaukos)), Тито и Тит (лат: Titus), Квинто и Квинт (лат: Quintus), итд.
- Неке именице чија се основа завршава сугласничким скупом тешким за изговор, а не додаје им се самогласник на крају, између крајњих сугласника обично добивају непостојано „а“: Александар (грчки: (Alexandros)), ритам (грчки: (rhythmos)). Тако се све именице на -смос у српском језику завршавају на -зам: архаизам, плеоназам, реализам, итд.
- Ипак се код великог броја именица сугласнички скуп на крају основе не раставља самогласником, него говори и пише: агенс, акт, апсурд, концерт, кобалт, колапс, Кеопс, обелиск, Олимп, смарагд, патријарх, пакт, итд.
[уреди] Литература
Правопис српског језика, 1990.
