Фундаменталне теореме економике благостања
Из пројекта Википедија
Фундаменталне теореме економике благостања су две основне теореме гране економске теорије која се зове економика благостања.
Централни економски проблем је достизање ефикасне алокације ресурса. Ефикасност се схвата у смислу Парето оптималности. Парето оптималност је достигнута када не постоји начин да се реаранжира производња или реалоцирају добра тако да се неком поправи положај, а да се истовремено неком другом не погорша положај. Другим речима, ефикасност се може повећавати све док је могуће некоме поправљати положај, а да се ником другом положај не поквари. У једном друштву може бити више Парето оптималних алокација. Концепт Парето оптималност је врло умерен по етичком садржају: он избегава поређење двају појединаца (не самерава побољшање положаја једног и погоршање другог), већ само као опште побољшање узима оне промене код којих ниједном појединцу није погоршан положај, а некима је побољшан.
Прва фундаментална теорема каже да је свака компетитивна равнотежа Парето оптимална. Овим се тврди да је тржишни систем економски ефикасан и да није неопходна државна интервенција да би ефикасност била постигнута. Овим се потврђује ефикасност Смитове невидљиве руке, која, без државе, доноси највеће благостање.
Друга фундаментална теорема каже да свака Парето оптимална алокација може бити достигнута као компетитивна равнотежа, а после одговарајуће иницијалне редистрибуције добара. Овим се одваја питање ефикасности од дистрибуције, будући да се тврди да се жељени, а ефикасан исход може постићи комбинацијом тржишног система и прерасподелом иницијалних добара (капитала итд). Битно је да се не дира у тржишне цене, пошто би њихова манипулација водила неефикасним решењима.
