Svetozar Radojčić

Из пројекта Википедија

RADOJČIĆ Svetozar, istoričar umetnosti (27. maj 1909, Sremski Karlovci - 20. oktobar 1978, Beograd). Osnovnu školu je završio 1920. u Sremskim Karlovcima. Upisan najpre u gimnaziju u Sremskim Karlovcima, seli se u Ljubljanu maja 1921, gde je njegov otac Nikola izabran za profesora Univerziteta. U Ljubljani je završio Treću realnu gimnaziju i položio veliku maturu 1928. U jesen te godine upisao se na ljubljanski Filozofski fakultet i tu je studirao na Katedri za arheologiju do oktobra 1932, sa izuzetkom školske 1930/1931. kada je privremeno pohađao i polagao ispite na Sveučilištu u Zagrebu. Tokom studija letnje mesece provodio je na terenskim istraživanjima: učestvovao je 1929. na iskopavanjima u Velikim Malencima kod Brežica, koja je obavljao prof. B. Saria, a u leto 1930. i 1931. boravio je u školi bečkog Arheološkog instituta i Rimsko-germanske komisije iz Berlina u mestu Feistritz a.d. Drau u Koruškoj, radeći pod rukovodstvom prof. G. Bersua, R. Egera i E. Digvea. Po završetku studija 1933. učestvovao je u istraživanjima po crkvama i muzejima u Akvileji i Veneciji. Tokom 1933. i početkom 1934. usavršavao se u Beču, praškom Karlovom univerzitetu kod prof. N. L. Okunjeva i u Institutu N. P. Kondakova u Pragu. Doktorsku disertaciju Portreti srpskih vladara u srednjem veku, odbranio je 1934. godine, da bi potom bio proglašen za doktora filozofije. Tokom 1935. sa prof. N. Vulićem obavljao je terenska istraživanja u Skupima kraj Skoplja. Sredinom oktobra 1935. primljen je za kustosa-pripravnika u Muzeju Južne Srbije u Skoplju, koji je upravo tada počeo da se formira. Za honoranog nastavnika na Filozofskom fakultetu u Skoplju za predmet Klasična arheologija izabran je početkom 1936. godine. Tokom te godine nastavio je sa prof. N. Vulićem arheološka iskopavanja u Skupima. Maja 1938. Skopsko naučno društvo izabralo ga je za svoga dopisnog člana. Za docenta za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Skoplju izabran je 1939. U Drugom svetskom ratu pao je u nemačko zarobljeništvo 14. aprila 1941. godine. Kao rezervni oficir proveo je u zarobljeništvu četiri godine i boravio je u logorima u Hoenfelsu, Libeku, Nirnbergu i Hamelburgu.

Po povratku iz nemačkog zarobljeništva 1945. primljen je za docenta za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Za člana Arheološkog instituta SAN postavljen je 1947. Za vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu izabran je 1951, a za dopisnog člana SAN maja 1952. Redovni profesor Univerziteta postao je 1956. Između 1945. i 1956. godine obavio je mnoga terenska istraživanja srednjovekovnih spomenika po Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Makedoniji. Istovremeno radi ispitivanja starina i na studijskim putovanjima boravio je u više evropskih zemalja: Grčka- Hilandar 1952. i 1953, Engleska - London, Univerzitet, jesenji semestar 1953/1954. godine, zatim je držao predavanja u vi-še evropskih zemalja (Zapadna Nemačka, Austrija, Holandija, Francuska) i upoznavao se sa vizantijskim spomenicima u Grčkoj, Bugarskoj, Turskoj i Italiji. Učestvovao je aktivno na vizantološkim kongresima od solunskog (1953) do bukurešog (1971).

Za redovnog člana SANU izabran je decembra 1963. Oktobarsku nagradu Beograda dobio je 1966. Herderova nagrada dodeljena mu je u Beču 1967. Četiri godine kasnije dobio je i Sedmojulsku nagradu za životno delo. Krajem 1968. postao je predsednik Hilandarskog odbora SANU. Duža studijska putovanja obavio je 1965, kada je povodom izložbi kopija srednjovekovnog slikarstva, boravio u SAD i 1967. u Sovjetskom Savezu. Penzionisan je 1977. R. je bio član Uređivačkog odbora Starinara od 1950. do 1978, dok je Hilandarski zbornik SANU uređivao između 1971. i 1978. godine.

Oblasti naučnih istraživanja R. bile su dosta raznorodne, ali je njegov rad prevashodno bio usredsređen na srednjovekovnu srpsku i vizantijsku umetnost, posebno slikarstvo. Od svoje prve knjige Portreti srpskih vladara u srednjem veku (1934) do znamenite sinteze Staro srpsko slikarstvo (1966) i kasnije gradio je svoj ugled evropskog vizantologa. Obdaren i za istančane analize pojedinih umetničkih dela, njegovi naučni kvaliteti dolazili su naročito do izražaja u sintetičkim sagledavanjima umetničkih pojava u srpskim zemljama tokom srednjeg veka. Knjige i rasprave R. bile su uvek snažan podsticaj za izučavanje pojedinih zapostavljenih oblasti srpske istorije umetnosti (knjige Stare srpske minijature, 1950, Majstori starog srpskog slikarstva, 1955, zatim studije o srpskom ikonopisu XII-XV veka, umetničkoj zaostavštini manastira Hilandara i dr.). Posebne zasluge je stekao zbog podsticanja istraživanja srpske umetnosti iz vremena turske vladavine (XV-XVIII veka), koja je do njega bila gotovo zaboravljena. Naučna zainteresovanost R. za arheologiju nije nestala ni u njegovim kasnijim godinama, ne samo stoga što je uvek na pravi način otkrivao antičke korene stare srpske i vizantijske umetnosti, već i stoga što je objavljivao i radove iz oblasti ranosrednjovekovne arheologije i srednjovekovne skulpture. U poznim godinama bavio se i problemima srednjovekovne estetike, u čemu mu je pomagalo dobro poznavanje tekstova stare srpske književnosti.

U pristupu izučavanju umetničkih dela prošlosti R. je krenuo novim putevima, koje su sledili njegovi mnogobrojni učenici. Prvi je u srpskoj istoriji umetnosti posvetio pažnju stilskim odlikama umetničkih dela i evoluciji stilova, što je pre njega bilo zanemareno. Umetničko stvaranje je dosledno povezivao sa teološkim, državnim, estetskim idejama epohe i uspešno je nastojao da održi blisku povezanost istorije i istorije umetnosti, pa je to preneo i na svoje nastavljače. To će postati jedna od bitnih odlika istorije umetnosti koja se neguje u beogradskom naučnom središtu. Više nego bilo ko od njegovih prethodnika odbacio je bilo kakvu naučnu pristrasnost u ime takozvanih rodoljubivih ciljeva.

Na beogradskom Odeljenju za istoriju umetnosti po završetku Drugog svetskog rata predanim pedagoškim radom i primerom osposobio je znatan broj svojih studenata za razne nastavničke dužnosti, što je nastavio da radi do kraja života.

БИБЛИОГРАФИЈА: Светозар Радојчић, Годишњак САНУ 67 (1962) 312-316; С. Петковић, Библшграфија радова професора Светозара Радојчића, Зборник Светозара Радојчића, Београд 1969, 9-16; Светозар Радојчић, Годишњак САНУ 84 (1978) 377-383; BLZ 9, br. 18504; 11, br. 14831.

ЛИТЕРАТУРА: ЕЈ 7, 23-24 (К. Adanja); ELU 4 (1966) 47 (К. Ambrozić); P. Станић, Академик Светозар Радојчић (1909-1978), Гласник Друштва конзерватора Србије 3, Београд 1978,49-51; 3. Расолкоска-Николовска, Светозар Радојчић (1909-1978). In memoriam, Зборник на Археолошкиот музеј 18-19, Скопје 1978, 169-170; Д. Милошевић, Сећање на професора Светозара Радојчића, Свеске ДИУС 5-6 (1978) 1-5; Р. Станић, Haд делом Светозара Радојчића (1909-1978),, Зборник РНМ 9, Чачак 1978, 321-346; С. Петковић, Светозар Радојчић 1909-1978, Зборник МС ЛУ 15 (1979) 1-7; С. Ћирковић, Светозар Радојчић у српској историографији о средњем веку, на истом месту, 9-13; Д. Богдановић, Стара српска књижевност у делу Светозара Радојчића, на истом месту, 15-18; К. Балабанов, Академик Светозар Радојчић, Културно наследство 7, Скопје 1978, 279-280; F. Kampfer, Svetozar Radojčić (27.V.1909-20.X.1978), Sitdostfoischungen 38 (1979) 268—270; Д. Медаковић, Научна бдења Светозара Радојчића, ЛМС 424,4 (1979) 752-759; Д. Медаковић, Светозар Радојчић, Старинар н. с. 31 (1980) 235-236; S. Kisas, Svetozar Radojčić,11, Thessaloniki 1982, 471-475; B. Ђурић, Paд и улога Светозара Радојчића, у: С. Радојчић, Одабрани чланци и студије 1933-1978, Београд 1982, 9-16; С. Петковић, Књига Светозара Радојчића Портре-ти српских владара у средњем веку шест деценија касније, у: С. Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку, Београд 19962, 113-121.