Алекса Ивић

Из пројекта Википедија

Алекса Ивић (23. децембар 1881, Буђановци - 23. новембар 1948, Београд). Српски историчар и професор на Правном факултету у Суботици. Историју и славистику студирао у Бечу код познатих стручњака Ватрослава Јагића и Константина Јиричека. Докторираo 1905. године. По завршетку студија остао је у Бечу пет година. Године 1910. изабран је за заступника (посланика) у Хрватском сабору, те исте године одлази у Загреб. Од 1912. год. ради у Земаљском архиву у Загребу. ПослеПрвог светског рата предаје југословенску дипломатску и политичку историју на Правном факултету у Суботици. Исказао се као предан архивски истраживач и историчар Срба у Хабзбуршкој монархији. Издао је доста грађе везане за Србе из бечких архива. Најзначајније му је дело Историја Срба у Војводини, објављено 1929. године. Његов син је познати српски лингвиста Павле Ивић (1924-1999), а снаха Милка Ивић (1923)^{[тражи се извор]}.

Важнији радови:

Сеоба Срба у Хрватску и Славонију, прилог испитивању српске прошлости током 18. и 17. века, Сремски Карловци 1909.
Аустрија према устанку Срба под Милошем Обреновићем, Загреб 1917.
О српском и хрватском имену, Београд 1922.
Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра, Београд 1926.
Родословне таблице српских династија и властеле, Нови Сад 1928.
Историја Срба у Војводини, Нови Сад 1929.

Литература:

Енциклопедија Југославије, четврти том Хил-Југос (1960. год.), чланак написао Јован М. Милићевић.
Електронски каталог Народне библиотеке Србије.
Мала Енциклопедија Просвета - Општа Енциклопедија (А-Љ). Издавачко предузеће "Просвета", Београд 1959.