Битка код Сигета
Из пројекта Википедија
| Битка код Сигета | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део | |||||||||||||
 Никола Шубић Зрински у свом последњем јуришу |
|||||||||||||
|
|||||||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||||||
| Хабсбуршка монархија |
|
||||||||||||
| Заповедници | |||||||||||||
| бан Никола Шубић Зрински† | султан Сулејман I† | ||||||||||||
| Јачина | |||||||||||||
| Губици | |||||||||||||
| непознат број | 25,000 | ||||||||||||
| {{{подаци}}} | |||||||||||||
Битка код Сигета је била битка која се догодила услед опсаде утврде (данашњег мађарског града Сигетвара) 1566. године. Вођена је између хабсбуршких снага под вођством хрватског бана Николе Шубића Зринског и отоманских снага под вођством султана Сулејмана I. Завршила је турским поразом.
[уреди] Позадина
Малена утврда Сигет била је кључна запрека турском надирању према срцу тадашње Европе, према граду Бечу, али и главни ослонац одбране која је штитила срце Хрватске од обухвата са севера и од ударца у леви бок и леђа хрватској банској војсци која се грчевито брани.
У то време, године 1566., турска војска је држала у поседу најснажнија упоришта Будим и Београд, а намера им је заузети утврде Егер и Сигетвар. Падом Сигета Турцима се отвара могућност окретања на југ и врло брзо турско коњаништво може продрети до бискупског града Загреба, а пад Загреба значи и сигурни пад генералата Карловца и Вараждина. Богато Хрватско Загорје постало би мета пљачке турских одреда. Загреб би постао упориште турских нападачких одреда за освајање јужних немачких градова и северних италијанских градова.
[уреди] Битка
На сву срећу, на истоку Хрватске упорно и храбро бране се хрватске банске сатније, Вараждинци су спремни за брзу помоћ Ђурђевцу и Крижевцима који су се посложили са својим харамијама и одолевају, а бански бандерији уздуж Муре и Драве спремни су на дубоке продоре према истоку. На југу око тврдога града Карловца чврсто стоје граничари, а све положаје на масиву Велике Капеле запосјели су одреди хрватске банске војске. Немци врло дарежљиво шаљу новац, оружје, па и мање војничке одреде, јер свесни су да се управо ту бране и њихове јужне границе.
У малој утврди Сигет бан и гроф хрватски Никола Шубић Зрински ужурбано се припрема за одбрану, његова посада састављена од хрватских, мађарских и немачких војника потпуно му је одана. Сви су војници чврсто одлучили устрајати до краја, до последњег човека бранити малу утврду на коју је кренула страшна сила од готово 100 000 турских војника уз потпору од 200 топова коју особно води нитко други до султан Сулејман I. Но, султан добро познаје Николу Шубића Зринског, његову храброст, част и у великој је недоумици: кренути на Сигет или га ипак заобићи и кренути на тврди град Токај. Велики везир Мехмед-паша Соколовић такођер јако добро познаје Зринског, али ипак саветује султана да се прво заузме Сигет. Султан је тако и одлучио, али била је то кобна одлука. Турска војска под Сигетом тешко ће искрварити и заувек изгубити своју моћ, а пад Сигета платит ће страшним жртвама око 18 000 најелитнијих коњаника и око 7000 јањичара. Но, то све не би ни било тако страшно, али морални и војнички ударац био је још кобнији и болнији. Малена посада бранитеља утврде Сигет није се жељела предати унаточ свим турским понудама у злату и богатим даровима, бану Зринском понуђена је чак хрватска круна, али све је то глатко одбијено, није било пребјега нити издајника, а последњих 250 бранитеља једноставно је провалило из града и храбро изгинуло унаточ опетованим позивима турских војника да не гину узалудно. На крају сам султан није дочекао пад Сигета већ је умро у свом шатору.
