Разговор:Будва
Из пројекта Википедија
Budva se ne nalazi na području Grblja.Preciznije,gradsko jezgro se nalazi između plemena Paštrovići,Maine i Pobori,dok je Grbalj u zaleđu.
- Зар не спадају Јаз и Стари Град у Грбаљ,а Бечићи и Свети Стефан не или сам ја погрешио? Црни Бомбардер!!!
(†) 00:27, 8. децембар 2006. (CET)
Kao sto rekoh,prostor budvanskog polja(ukljucujuci i Stari Grad) ne pripada ni jednom okolnom plemenu.Jaz ulazi u sastav Donjeg Grblja,a Becici i Sveti Stefan su djelovi plemena Pastrovici,koje se proteze sve do Spica(Sutomora).
- Thanks for info,моја грешка. Црни Бомбардер!!!
(†) 03:58, 16. децембар 2006. (CET)
Из чланка треба уклонити позивање на слику Budva.jpg коју управо бришем. Међутим филтер спречава снимање стране због повезнице на свети Стефан, која ми се не чини потпуно ван места овде. --Dzordzm 03:21, 4. март 2007. (CET)
Вук Караџић Бока Которска Извор: Ковчежић за историју језик и обичаје Срба сва три закона у Бечу у штампарији јерменскога манастира 1849 ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ
ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Технологије, издаваштво и агенција Јанус Београд, јул 2001
ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Зоран Стефановић ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ Маринко Лугоња ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ Милан Стојић ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА Ненад Петровић КОРЕКТУРА Саша Шекарић и Драгана Вигњевић
ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ
НОЛИТ Београд, 1972.
Напомена приређивача
Вук Стеф. Караџић је написао књигу о Црној Гори и Боки Которској на основу података које је прикупио док је био у тим крајевима 1834—35. године. Део те књиге, који се односи на опис Црне Горе и Црногораца, објавио је на немачком (Montenegro und die Monteniger) у Штутгарту 1837. године, а два поглавља: "Срби сви и свуда" и "Бока Которска" — у Ковчежићу, у Бечу 1849. године, с напоменом испред њихових текстова да су били спремљени за увод испред описа Црне Горе.
Одломке рукописа описа Црне Горе и Црногораца на српскохрватском језику пронашли су и објавили Васа Чубриловић (Вук Стеф. Караџић, Црна Гора и Бока Которска, Београд 1953) и Богдан Шарановић (Прилози за књижевност, језик и фолклор, 1954).
Љубомир Стојановић је превео с немачког Вуков опис Црне Горе и Црногораца, и то је објављено 1922, године у издањима Српске књижевне задруге. Том приликом дао је испред тога описа Вуков прилог о Боки Которској из Ковчежића.
Сада се у овој књизи штампа оно што је објављено у двема књигама Вуковим: у књизи Montenegro und Montenegriner, као и у Ковчежићу у коме су и прилози које је Вук припремио као увод испред описа Црне Горе. Нашој књизи дат је наслов Црна Гора и Бока Которска.
Љ. Д. Напомена Вука Караџића
И ово је писано 1836. године да се дода пред Црну Гору, као што ће се видјети на много мјеста. Послије овога времена наштампано је у Грлици Г. Милаковића за годину 1838. врло лијепо "Кратко географическо-статистическо описаније Боке Которске"; али ја опет ово своје штампам сад онако просто као што сам га онда написао. Бока Которска
Да би се Црна Гора лакше могла описати и познати, најприје ћемо казати што о Боци Которској, која њу од мора раставља. А да би сви наши читатељи лакше себи могли представити гдје је Бока, побројићемо најприје сва знатнија приморска мјеста на западној страни њезиној, којијех су имена даље у народу нашему позната.
Трст је најзападнија приморска општина народа нашега (по броју душа може бити и најмања, али по богатству прва у свему народу). Одавде је к југу око мала два дана хода Ријека (сењска). Између Ријеке и Трста је полуострво Истрија, у којој се по приморскијем мјестима говори највише талијански, а сељаци унутра говоре језиком између крањскога и српскога. Истријанци су сви закона римскога, само су у селу Пероју код Поле (унутра накрај полуострва) закона грчкога, за које се приповиједа да су се негда из Црне Горе ондје доселили, као што им и данашњи језик њихов свједочи. Иза Ријеке је даље Сењ, који је из пјесама по свему народу нашему познат. Иза Сења настаје Далмација, у којој су најзнатнији приморски градови: Задар, Шибеник и Спљет. Иза Спљета даље поред мора настаје Херцеговина, у којој је најзнатније приморско мјесто Дубровник, из кога се (к истоку у суху земљу) за по дана може доћи у Требиње. Гдје се на јужној страни свршује дубровачка држава, ондје се од мора одваја у суху земљу залив (који се онуда зове канал и конао) готово свуда шири од Дунава ниже Биограда, и кривудајући између превеликијех каменитијех гора отеже се к југоистоку око шест сахата хода до под саму Црну Гору (али вода у овоме заливу није све морска, него је има много слатке, која извире испод црногорскијех гора, па од успора морскога нарасла; пред сјевернијем вратима которскијем извире у прољеће ријека на којој би могло мљети педесет камена; а пред јужнијем вратима види се у свако доба године како вода у виру извире из дубине). Како се с мора уђе у залив, одмах је с десне стране под брдом до саме воде десетак кућа, које се зову Росе: ту је царина и стража од залива, и ко год у њ улази или из њега излази, ваља ондје да се пријави, и да каже одакле је, куда иде, и шта носи. Према Росама је на лијевој страни, на врло лијепоме и од воде поузвишеноме мјесту Нови, град стари готово разваљен, и више њега на брду новији и тврђи. Близу Новога је лијеп и велики манастир Савина, за који се приповиједа да је у стара времена у њему сједио владика херцеговачки. Од Новога око три сахата на оној је страни, али тако у куту да се са сриједе залива не може видјети, Рисан (варош — од 250 кућа и 1300 душа — и зидине од старијех градова, и на бријегу и на води), за који се ондје приповиједа да је у њему живљела илирска краљица Теока. Више Рисна је на планини кнежина Кривошије (250 кућа и око 1200 душа) са још двије мале кнежинице, од којијех се једна зове Убли (доњи и горњи, од 90 кућа и 550 душа) а друга Леденице (40 кућа и 256 душа). Од Рисна идући уза залив око једнога сахата је варош и више ње градић Пераст (око 200 кућа, међу којима је 26 закона грчкога). Према Перасту је на другој страни Столив (око 120 кућа, међу којима су грчкога закона само три) неколико кућа крај воде, а остале су горе под самијем врхом од брда. Даље идући уза залив око по сахата од Пераста неколико растрканијех кућа зову се Дражев Врт, у којему на самој води има стара зидина, за коју се приповиједа да је била кула Лима харамбаше; а на Другој страни према Дражеву Врту за једну кућерину надно Маркова врта говори се да је била кућа Баја Пивљанина. Око по доброга сахата од Дражева Врта почиње се варош Доброта (280 кућа) и отеже се поред воде испод брда око читав сахат хода, а према Доброти на десној страни исто тако стоји Прчањ. Више Доброте се залив свршује, и на десној страни свршетка његова стоји Котор, велики стари град на води, а мањи и може бити новији горе на стијенама; са зидова обадва ова града може се добацити из пушке на црногорску границу*). А и осим овијех главнијех мјеста с обје стране су залива од мора до Котора, гдје мало раздаље, гдје уближе све велике прекрасне куће, као најљепши двори господски; села пак око залива има највише између Рисна и Новога. Једно мјесто у заливу ниже Рисна, гдје су горе с обје стране залив врло стијесниле, зове се Вериге, за које се приповиједа да су се на њему негде запињале вериге (синџир, ланац), да бродови непријатељски не би горе проћи могли; и зидине од стражара са обје стране залива још се виде. — Између мора и залива су двије општине или капетаније: Луштица и Кртоле.
* [ Тако је било онда кад је ово писано, а послије је граница. црногорска одмакнута даље.]
Сву ову земљу око залива, од Котора па доље до мора, звали су Млечићи Боке ди Катаро, Bocche di Cattaro (ушће которско), откуда је и међу нашијем народом онуда постало име Бока, или, као што говоре Дубровчани у мн. броју (управо по талијанскоме) Боке. Ришњани приповиједају да је на овоме заливу било негда главно мјесто Рисан (као што је сад Котор), и да се онда ово није звало Боке ди Катаро, него Боке ди Ризано, па кад је доњи рисански град пропао у море (као што се и данас познаје), онда је код тора (гдје су се овце држале) постављен темељ Котору. Више Котора у каменитој гори види се некака велика јама, као пећина: онуда се приповиједа да је ону пећину био почео копати силни Цар Стефан, да ондје гради град Котор, па му казала вила да то не чини, јер му ондје у оној врлети нема ни броду пристаништа, ни коњу поигришта, већ нека га гради даље крај залива. Цар послуша вилу, и с помоћу њезином начини град Котор, и довршивши га сасвијем, позове на част многу господу и вилу. Кад се цар пред господом стане хвалити какав је лијеп град начинио, вила га прекори да он то без ње не би могао учинити; цару на тај укор буде тако жао да удари вилу шаком по образу, а она се на то расрди, те све изворе и студенце по Котору отрује, и све госте цареве полуди. Кад цар ту освету види, он стане вилу молити, и једва је којекако намоли те му госте поврати од лудила и очисти му од отрова само један извор иза јужнијех врата градскијех. И од тога кажу да је остало те су и сад, особито љети кад је суша, све воде по Котору мало слане, осим онога извора иза града на јужној страни. Казивали су ми у Котору да има и пјесма о овоме свему догађају, али ја нијесам могао никога наћи ко је зна. Овако се приповиједа и пјева да је Котор постао; али се мисли да су име ово ондје донијели некакви Бошњаци који су се доселили из мјеста које се звало Котор.
Од Котора к југу око по дана хода сухијем путем на мору је мали градић Будва. Између Котора и Будве онај комад земље зове се Грбаљ, у коме су четири кнежине: Лазаревићи, Бојковићи, Тујковићи и Љубановићи (прве су двије између мора и пута којим се иде из Котора у Будву, а друге двије између пута и црногорске планине Ловћена). Између Будве и Црне Горе у Брдима су три мале кнежине или општине: Маине, Побори и Брајићи; а мало више Будве поред мора (к југу) почиње се кнежина Паштровићи (или Паштројевићи), и отеже се између мора и планина које је растављају од Црне Горе, око шест сахата хода, до брда Дубовице и Цмилове улице, која њу раздвајају од нахије барске, а државу аустријску од турске Арбаније (Арнаутске). У Паштровићима има око 40 села (у којима ће бити око 3000 душа и око 700 пушака), која су раздијељена на 12 племена.
Сав овај комад земље, који од југозапада граничи с морем, од сјевера с (турском) Херцеговином*), од сјевероистока опет с Херцеговином (до више Рисна), од правога истока с Црном Гором (од више Рисна до Цмилове улице), а од југоистока с турском Арбанијом, звао се отприје, док су Млечићи њиме владали, млетачка Арбанија, као и сад њемачки што се зове аустријска Арбанија; а наши многи људи, особито који оданде даље к сјеверу живе, у говору узимају ово све за Боку као и ја овдје што узимам.
[* Ваљало би овдје да граничи с дубровачком државом; али су Дубровчани негда молили Турке да их раздвоје од млетачке државе, и тако су Турци у карловачкоме миру (1699. године) узели и од ове стране и од Далмације по комад земље до мора, па тако остало и до данас (те се ни из Далмације у Дубровник, ни из Дубровника у Нови по суху друкчије не може отићи, него с пратиоцима од лазарета преко турске земље!). С јужне стране овај комад зове се Суторина (и управо узевши није шири од једнога сахата), а онај са сјеверне Клек.]
Земља је ова готово сва врло врлетна и каменита. Највише су у њој равнине у Грбљу Солиоско и Мрчево поље, и око Будве, такођер и у Паштровићима до саме турске Арбаније има крај .мора лијепа равница; а по осталијем мјестима палучци, као у нас конопљишта, или као добро гумно, држе се за њиве и ливаде; по многијем су мјестима преко каменитијех страна подзидане међе све једна изнад друге, па одозго нанесена земља, те посађени виногради или друго што. Ограде су највише од камена, без креча и земље, које се онуда, као и у Црној Гори зову међа. Бока је земља здрава, како год Херцеговина; и као приморје врло је жупна: у њој расту лимуни, наранче, шипци (Cranatapfel), смокве и маслине, као код нас шљиве и јабуке. Снијег се само може видјети по Ловћену и по другијем високијем планинама, а доље усред зиме иде киша мјесто њега, и по гдјекојим мјестима о Божићу жуте се наранче на дрветима, црвене се руже (бокељке, Monathrosen) по вртовима, а у мјесецу јануарију бадеми почињу цвјетати.
У цијелој Боци има око тридесет и три хиљаде душа, све правијех Срба, какови и гдје бити могу; једна четврт од овога биће закона римскога, а остало је све грчкога. У Новоме, Котору и Будви измијешани су људи од обадва закона; у Рисну има само једна кућа закона римскога; у Перасту, као што је напоменуто, има само 26 кућа закона грчкога, у Прчању биће их мало повише, у Столиву само двије (доље код воде), а у Доброти нема ни једне; у Луштици и у Кртолама има неколико кућа и закона римскога, а по Кривошијама, Ублима, Леденицама, Грбљу, Маинама, Поборима, Брајићима и Паштровићима, као и по свима осталијем селима која су од воде мало даље, све је закона грчкога. Истина да у Рисну нема до само једна кућа закона римскога, али је опет уз грчку цркву с десне стране призидан римски олтар, у који се не може друкчије ући него на црквена врата, и ту сваке недјеље и празника долази римски поп из Пераста, те прије грчке службе служи службу по своме закону. Али је овдје барем олтар призидан уз цркву, и из цркве се може затворити; а у Котору је римски олтар био управо у цркви нашој с десне стране, па кад се 1810. године потуже Которани закона грчкога француском маршалу Мармонту да је њих више него римљана, па римљани имају више од 10 цркава, а они само једну мању него иједна од римскијех, и опет у њој римски олтар; онда он не само заповједи да се римски олтар из њихове цркве изнесе, него им још каже да и од римскијех цркава узму себи једну коју год хоће, осим Светога Трифуна (која је ондје прва и као саборна), и они узму Светога Николу, за коју се мисли да је и од старине Грчка била (јер је на исток обрнута). И то све тако остане и под аустријском владом.
Приповиједа се да је готово до свршетка XV вијека у Боци био и митрополит закона грчкога, који је сједио у манастиру на Превлаци (надно грбаљскога поља на маломе острву које је врло мало водом одвојено од сухе земље), па Которани (римскога закона) отровали и њега и 72 калуђера; те потом манастир опустио, а народ грчкога закона у црквенијем или свештеничкијем стварима остао под митрополитом црногорскијем, под којим је био до 1809. године, а од тога је времена под владиком далматинскијем. У Паштровићима имају само четири попа, него им попују калуђери из 4 манастира (из Прасквице, Дуљева, Градишта и Режевића), код којијех се и укопавају сви. Паштровскијех поскурица нема нигдје у народу нашему: свака имућнија кућа сваке суботе, а особито уочи празника, шаље своме манастиру по поскурицу, која није мања од 2 оке, а гдјекоје бивају и од 5 ока: и тако се калуђери не само хране поскурицама него их и суше, те продају на море као пексимет.
Може бити да никакво мјесто у народу нашему није тако важно и знатно за језик наш као права Бока (око залива). Не само што се ондје може чути мноштво правијех славенскијех ријечи, које се амо у нашијем крајевима нигдје не говоре, и што они закона римскога не говоре (као нпр. по Славонији, по Далмацији, по Босни): вира, липо, дите, дид, већ (као и они закона грчкога) вјера, лијепо, дијете, ђед итд., него се у свакоме мјесту друкчије говори: Доброта се почиње од самога Котора, тако да човјек који није оданде, не може знати које су куће добротске, које ли су которске, па Доброћани говоре сасвијем друкчије него Которани; из Пераста у Рисан нема више од једнога сахата, а у говору је већа разлика између Ришњана и Пераштана него између Неготинаца и Требињана; Прчањане и Доброћане раздваја само залив, преко кога се може дозвати, и у Котору се сваки други дан на пазару мијешају, па опет вјешт човјек свакога од њих, док проговори, може познати из кога је мјеста. Могло би се рећи да је нпр. између Ришњана и Пераштана узрок ове разлике што су Ришњани закона грчкога, и што су отприје дуго времена били под Турцима и мијешали се више с Херцеговцима него с Бокељима, а Пераштани закона римскога и били јоште од неколике стотине година једнако под Млечићима; али између Пераштана и нпр. Доброћана нема ниједнога од овијех узрока, а опет се у говору разликују! Тако бих ја рекао да је највећи узрок овоме што су ова мјеста које водом које камењацима тако затворена да се из њих без невоље никуд маћи не може, па се становници њихови (а особито жене и ђеца, који домаћи језик највише и чувају) слабо мијешају с околнијем сусједима својијем, него проводе вијек свако у своме мјесту: тако нпр. у Перасту има жена од 60 година које се оданде никуд нијесу макле. — А како год што су поменута мјеста поред залива важна за језик, исто је тако сав онај крај за народне обичаје, као што ће се послије видјети.
За време српскијех краљева и царева овај је сав крај био под владом њиховом. За Котор се приповиједа да им је плаћао одређени данак, а сам да се управљао и себи судио. Ја сам у Тршићу слушао пјесму (која је и наштампана сад у другој књизи по броју 36. на страни 134—136) како је кнез Лазар послао зета свога Милоша Обилића у Латине да купи хараче, па опклади с латинском господом у хиљаду жутијех дуката да ће им буздованом пребацити цркву Димитрију, и пребацивши је, буздован на другој страни удари у банове дворе, те полупа срчали чардаке, и убије два банова сина и четири морска џенерала и дванаест великих властела. У Котору се приповиједа да се то ондје догодило, и још се показује мјесто гдје је била она кућа у коју је буздован ударио.
Кад Турци српском земљом обладају, ови крајеви дођу под Млечиће, а што они с мора нијесу могли бранити оно им послије одузму Турци. Али и Млечићи никад ове земље нијесу управљали сасвим по своме начину, него су само држали Котор и Будву, а народ се управљао по своме обичају, и Млечићи од њега веће користи нијесу тражили, нити су имати могли, него да им чува крајину од Турака. И под Млечићима је, као и данас под ћесаром, била Бока под губернатором од Далмације, који је сједио у Задру и звао се proveditore generale. У Боци је био највећи поглавица сопра провидур (proveditore estraordinario), који је сједио у Котору, а у Новоме и Будви били су провидури, и то су били главни чиновници млетачки; а земаљски или домаћи, за које се управо може рећи да су народом управљали, били су сасвијем други. Котор је (може бити још од времена српскијех краљева) имао племенито друштво (властела которскијех — corpo nobile), које је у свој ред могло примити кога је год хтјело. У Новоме, у Рисну, у Перасту, у Прчању и у Грбљу биле су комунитаде, у којима је било по 6 чланова, тј. капетан, 4 суђе и писар, које су све избирале општине сваке године; они су пресуђивали све цивилне распре по својим обичајима (а за криминалне судили су провидури), и све послове своје писали су српски; ко с њиховијем судом није био задовољан, могао је даље тражити суда у Задру. Тако су и у Луштици и у Кртолама били по капетан и по четири суђе, а у Маинама, Поборима и Брајићима уједно. Капетани су имали на годину по 10 дуката плате, али су је слабо који хтјели примати, него су поклањали писарима, а остали ниједан није имао ништа. Осим овијех чиновника, који су као судије сједили на једноме мјесту, међу народом су били сердари, кнезови, војводе и харамбаше. У све четири грбљанске кнежине били су нашљедни кнезови, за које се говорило да би и дужд млетачки пред њима устао на ноге кад би их видио како су лијепо одјевени и наоружани. Паштровићи су по особитим привилегијама имали 4 суђе, 2 војводе, 12 властела и 6 старјешина, који су сви сједили у граду Светоме Шћепану (на мору) и судили и управљали земљом и народом; и њих је народ избирао из племена редом сваке године, и сви су имали од Млечића понешто плате на годину. Паштровићи приповиједају много и о другијем различнијем привилегијама, којима се и данас диче и поносе; тако се нпр. приповиједа да су још од римскијех царева имали привилегије (које су послије потврђивали сви грчки и српски цареви и краљеви и млетачки дужди) да из њиховијех 12 племена може бити цар, ако га изберу; а још се за истинитије говори да су од Млечића имали привилегије да се Паштровић може оженити првом млетачком властеоком, а Паштровка да може поћи за свакога властелина млетачкога.
Паштровићи кажу да под Млечићима нијесу давали данка никаквога; а око залива плаћало се понешто на земљу, али врло мало; а правитељство је давало на сваку душу по четврт стара*) соли, за коју се плаћало три газете (крајцаре). На војску су били дужни сви ићи, кад би их год правитељство позвало, и онда су војници сви имали плату уредно; а крајине су своје чували и бранили од Турака без престанка.
[* Стар, мјера, која узима 40 ока жита.]
У познија времена притисну Турци готово сву Боку, осим Котора, Пераста и Будве. Нови и Рисан били су прави турски градови готово до свршетка XVI вијека, а и на јужној страни Грбаљ, Луштица, Кртоле, Маине, Побори, Брајићи, све је Турцима харач плаћало, само се Паштровићи диче и поносе да то нигда нијесу чинили, него да су се и у та времена с оружјем отимали и бранили. Маине, Побори и Брајићи често су се под владом турском прибијали уз Црногорце и с њима заједно бранили се од Турака; зато се и сад говори да су те три општине састављале пету црногорску нахију.
Пошто Млетачка Република (1797) пропадне, у Боци се за неколико година измијене и Аустријанци и Руси и Французи и Англези, док најпослије опет 1813. године не припадне сасвијем Аустрији, и не састави се с губернијом далматинском. Сад је у Котору окружни капетан (Kreishauptmann) као главни старјешина од све Боке; у Новоме и у Будви су претуре, а за општинске (домаће) послове потесте (капетан и писар); у Рисну, Перасту, Доброти и Прчању имају и сад капетани, које избира општина; кнезови се још чују само у Кривошијама, Ублима и Леденицама, а по осталијем су мјестима мјесто њих и мјесто свију пређашњијех народнијех чиновника шиндици (од syndicus), које правитељство поставља, и који отприлике имају онаку власт као у Србији главни кметови. Сердари су ондје сад пандурске старјешине (као буљубаше), који тјерају рђаве људе, а под њима су мањи чиновници харамбаше.
Колико се од камена може, Бокељи раде и земљу, али ни вина ни жита не могу имати колико им свима треба за цијелу годину, него се прво доноси из Далмације, а друго из Италије или Црнога мора; гдјекоји узму по коју крајцару и за смокве; али од свега што љетина доноси, највећи добитак имају од уља (зеитина); и стоке држе доста, особито коза и оваца; Которани и други варошани тргују и раде различне занате; али узевши једно с другијем може се рећи да Бока живи највише од мора: у њој се броји до 250 патентанијех бродова, који иду по свему свијету; зато мало Бокеља има око залива који нијесу били у Измирној, Александрији, Цариграду, Одесу, а многи су били и у Америци итд. Гдјекоји се завезу у море, па по десет година кући не дођу. Бокељи обично говоре: "Свуд ваља ићи те новце тећи, па их донијети у Боку те трошити" (јер се ондје живи јефтиније него на многоме другом мјесту, нпр. ока је меса слабо кад скупља од 10 крајцара; двије се кокоши могу у пазарни дан купити за 12 до 15 крајцара, по 30 осушенијех смокава продају се зими за крајцару, вино је око 5 крајцара ока; хљеб мало ће што бити скупљи него у Маџарској; а кафа, шећер, пиринач и много друго којешта много је јефтиније). Гдјекоји Кривошијани, који су понајвише ускоци из Херцеговине, и четују кашто по Херцеговини као и Црногорци, то јест убијају и харају Турке. Истина да правитељство то забрањује, али они опет чине, и у разговору о томе рече се у Боци: "Да није Ришњана и Кривошијана, Бока би харач Турцима плаћала."
У Боци је одијело готово тако различно као и говор. Ја ћу овдје назначити само оно што је најзнатније и најразличније од одијела по нашијем крајевима. Прави Бокељ носи бијеле и тијесне чарапе до кољена, доље преко њих црне цревље (ципеле), а од кољена горе од црна платна или од свиле пошироке гаће (као кратке и поуске димије), које покривају кољена и крајеве од чарапа; горе по кошуљи има од црне свите (чохе) прслук, који они зову кружат: прслук је овај горе изрезан, а доље се пресамити као премитача (џамадан), и с обје стране (доста по раздалеко) низа њ висе о сребрнијем синџирићима мајсторски начињена сребрна пуца; гдје су гаће свезане преко прслука онуда се опаше црвенијем или од каке друге боје појасом; преко кружата је од црне или каке друге црњкасте свите корет (кратка и тијесна хаљина с рукавима, која је како спријед тако и остраг по шавовима извезена свиленијем или златнијем гајтанима, а на рукавима има колчаке — на лактовима као дугуљасте закрпе — око којијех је такођер извезено гајтанима), који се не спучава. Код господе је мјесто корета стајаћа хаљина од црне свите долама, до ниже кољена, на којој остраг према појасу висе двије златне или свилене ките. На врату гдјекоји носе бијеле или црне мараме, а гдјекоји иду и гола врата; бокељска је капа као повисок фес, изнутра је од просте свите, а споља је постављена црном свилом, која је горе насред врха (гдје је у феса кита) тако смрскана да је остала јама мало већа од цванцике: у ову јаму гдјекоји подметну црвене или зелене кадифе извезене златом. Ово је право бокељско одијело, које се и данас око залива највише носи. Ришњани имају своје особито одијело, које би може бити било најприличније за народно господско одијело свију Срба: они носе бијеле гаће и преко њих кошуљу до кољена (многи сад преко овога и бокељске гаће), по кошуљи ђечерму с токама, по њој тијесну зелену доламу до сниже кољена с великијем сребрнијем пуцима низ прси, преко доламе црвен или шарен појас, а по долами опет ђечерму црвену (или од каке друге боје) са сребрнијем, а и позлаћанијем токама и пуцима; на ногама су бијеле чарапе, преко њих доље црвене цревље, а горе црвене докољенице са сребрнијем и позлаћенијем низ листове плочама и ковчама; на глави сад многи носе бокељске капе, а гдјекоји фесове (с плаветном свиленом или са златном китом), а гдјекоји још и шал око феса замотају; али кажу да је за времена млетачке владе како у Рисну, тако и доље свуда око залива (код Срба закона грчкога) стајаћа капа била од самура или од куне калпак. К цијеломе рисанском одијелу иду још за појас двије мале пушке и велики нож (или мјесто њега о бедрици сабља), све у сребро оковато и позлаћено, и у руку исто тако окован џефердан у босанскоме или арнаутском кундаку. Јанковић је Стојан, кад га је нашао Лички Мустајбег гдје спава под јелом, осим капе био одјевен управо као данашњи Ришњанин, а и други јунаци наши у народнијем пјесмама понајвише се у оваковоме одијелу пјевају. —Кривошијани, Убљани, Леденичани, Грбљани, Побори, Маинци и Брајићи, а готово и Луштичани и Кртољани носе се како год и Црногорци, о којих ћемо одијелу послије говорити. Паштровићи имajу нешто и од рисанскога и од црногорскога. — Женско одијело по варошима не разликује се много од одијела по Сријему и по Бачкој.
Бокељи сви, осим грађана, носе оружје без престанка: с пиштољем и с ножем за појасом и послови се домаћи сви раде, а како се најмање куд од куће пође, и дуга се пушка о рамену објеси или на рамо заметне. У Рисну млади момци с пиштољима за појасом сједе по дућанима те продају којешта, а у свакога о зиду виси дуга пушка пуна. Узроци овога боље ће се познати кад станемо код Црногораца о овоме говорити.
