Владимир Загородњук
Из пројекта Википедија
Владимир Павлович Загородњук (Одеса, 1889. - Сиднеј, 1976.) је био руски уметник.
Загородњук је рођен је 31. маја 1889. године у црноморској луци Одеса, гдје је 1907. године завршио Реалну гимназију, а двије године касније и Умјетничку школу. Од 1910. до 1913. године студирао је сликарство и вајарство у Школи лијепих умјетности у Паризу, након чега се вратио у завичај који се ускоро нашао у Првом свјетском рату. Грађански рат и Октобарска револуција натерали су око два милиона Руса да напусте своју домовину, а међу 70-ак хиљада оних који су се обрели у новоствореној југословенској краљевини, био је и тридесетједногодишњи Владимир. Он ће у тој другој домовини, удвостручити животни вијек и остварити свој велики умјетнички дар. У почетку је радио као наставник цртања у руској школи у Панчеву, а већ од 1921. године отпочео је службу сценографа и костимографа у београдском Народном позоришту, гдје се око чувеног Јована Бијелића окупило неколико врхунских умјетника руске школе декоративног сликарства.
Загородњук је до Другог свјетског рата постао сценограф великих представа, прије свега, опера, а и након ратаа имаће изузетну улогу у обнављању Народног позоришта.
У међувремену, од 1927. године, отворио је сопствени атеље и додатно се посветио скулпторским радовима, декорисању јавних објеката и изради споменика у Београду, Ваљеву, Опленцу, Бељу. За нову Хипотекарну банку у Сарајеву, саграђену 1930. године (данас Централна банка БиХ), извео је двије порталне бронзане фигуре са лампионима које алегорички приказују декоративну уметност и архитектуру, а фасадним рељефима представио је трговину, богатство, морепловство, индустрију, пољопривреду итд.
Зогородњук је заслужан и за декорацију зграде Службе државног књиговодства у Бањој Луци, чији су кипови постали неизбјежни симболи града, а већ деценијама су омиљени оријентир и састајалиште младих. Умјетник је, наиме, током 1937. године главни улаз у банку маркирао великим бронзаним фигурама које представљају пар Крајишника, обучених у народну ношњу украшену змијањском орнаментиком. Осим тога, дуж цијеле фасаде постављени су његови декоративни међупрозорски рељефи, али су, нажалост, сви – осим оног изнад главног улаза – страдали у земљотресу 1969. године, па су при обнови зграде уклоњени.
У међувремену, у новој социјалистичкој Југославији власт су преузели Загородњукови идеолошки противници који му никако нису били по вољи, што ће га 1950. године присилити да напусти земљу и да са породицом одсели у Аустралију. У тој далекој земљи, трећој домовини, Владимир Павлович је провео посљедње двије и по деценије живота, бавећи се иконописом. Умро је 1976. године у Сиднеју, гдје је и сахрањен.
