Иван Гундулић
Из пројекта Википедија
Иван Џиво Гундулић (1589 — 1638) рођен је у Дубровнику у властеоској породици, Гундулић је несумњиво био добро васпитан и школован. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима, али кнез није био нигда. Имао је три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Највећи епичар старог Дубровника Џиво Гундулић у свом словенском родољубљу полази, с једне стране, од успомена на стару славу Србије, а с друге, од скорашњих победа Пољака над Турцима.
Најважнија су његова дела: еп Осман, побожни спев Сузе сина разметнога и пастирска игра (пасторала) Дубравка. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене Диана и Армида, прерада Просерпина уграбљена и превод Аријадна. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и псалме Давидове, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом Од величанства Божијех. Има и неколико безначајних љубавних и пригодних песама. Живео је од 9. јануара 1589. до 8. децембра 1638.
Побожна песма Сузе сина разметнога, рађена према „Сузама светога Петра" од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундуливева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.
„Дубравка" је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Тасов „Аминта" и „Вијерни пастијер" Гваринијев су права ремек дела у томе роду. Они су несумњиво узор Гундулићев. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде претстављена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве" (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством.
Кад се десила Xоћимска битка, 1621, између Пољака и Турака, Гундулић је радио на преводу Тасова епа „Ослобођени Јерусалим". Због тога што је био сузбијен код Хоћима, цар Осман је спремао освету јаничарима, но ови се побуне, свргну га с престола и убију 1622. На неколико година после хоћимске битке краљевић Владислав био је у Италији, где се јамачно много говорило о хоћимској битки. Као хришћанин и Словен, Гундулић је у храбром држању Пољака код Хоћима видео тријумф хришћанства над исламом, Словена над Турцима, правде над грубом силом. У хоћимском боју и трагичној судбини Османовој песник је видео грађу за свој велики еп Осман. Дело је постављено на нациоиалну и словенску основу, прожето племенитом хришћанском мишљу. Гундулићев херојски култ је благ и племенит ,дакле словенски, нимало крволочан и груб. Претставник тога јунаштва је краљевић Владислав, победник код Хоћима, сушта супротност Осману, охолом насилнику. Гундулић помиње Обилића, Краљевића Марка, и друге јунаке српске народне песме. Гундулићево барокно „словинство" налазило је инспирацију у историји два словенска народа, Пољака и Срба. Ако су му савремени хоризонити обасјани скорашњом славом Пољске, поглед на прошлост испуњен је носталгичним сећањем на стару српску славу. На више места јављају се реминисценције из прошлости Србије, спомињу се Немањићи, говори се о цару Душану, деспоту Ђурђу, деспоту Лазару, херцегу Стјепану, слави се „Лесандар Србљанин" (Александар Македонски). Радња VIII певања збива се у Смедереву, њену основицу чини прича о Љубдрагу, тобожњем потомку деспота Ђурђа, и о његовој лепој кћери Сунчаници. Његово дело је несумњиво највиши узлет дубровачког песничког генија. У њему има безброј дубоких и узвишених мисли и осећања, пластичних описа, добро извајаних личности. Премда је историјска грађа претрпана романтичним и пасторалним епизодима, она је у основи верна и стварна.
