Копље
Из пројекта Википедија
Копље је пешадиско или коњичко хладно оружје на мотки.
Садржај |
[уреди] опште одреднице
Копље је пешадиско или коњичко хладно оружје на мотки. Састоји се од металног дела који чини врх и дрвене мотке од 120 цм, код кратких копља која служе за бацање па до око 600цм код пикета који је био најпопуларније оружје пешадије у 16-ом веку (Пикенири, Пикемен). Јефтино и готово свима доступно оружје појављује су каменом добу у облику зашиљене мотке мало опаљене ватром ради тврдоће. Копље је унапређено стављањем каменог врха чиме је добило на оштрини и чврстоћи. Појавом бакра, а посебно бронзе, копље улази у раздобље масовне производње ливењем.
[уреди] Врсте
[уреди] Пилум
Једно од најпознатијих врста копаља свакако је и легендарни Римски пилум. Стандардно наоружање римских легионара које је тешко бацачко копље развијено за борбу против густих,дисциплинованих и оклопљених грчких фаланги. Кад би се два бојна реда приближила на око тридесет метара, Римљани би засули грчке хоплите смртоносном кишом пилума. Даље би наставили јуриш с исуканим кратким мачем званим гладиус и дугачким штитом.
Пилум је био дугачак око 220 до 250 цм. Од тога је гвоздени врх заузимао 100 цм. Кратк врх(5цм) био је обликован у чврсти четверобридни шиљак. Танко тело металног дела копља завршавало се округлом "јабуком" која је штитила шаку и давала кинетичку енергију при бацању као тег који појачава ударац. Метални део био је причвршћен на моткудрвеним клиновима. Ту новост у својој реформи римске војске увео је цар Веспазијан. Наиме, он је као луцидан човек и врсни војник приметио да пилуме чврсто насађене и учвршћене гвозденим клиновима приликом бацања непријатељи, посебно Гали и Германи, одмах врате према легионарима. Да би то спречио, увео је дрвене клинове који су копље чинили за једнократну употребу. Кад би легионари у борби бацили пилум на непријатеља, он би се на саставу сломио и није се више могао користити. Тим потезом је вишеструко смањио број својих губитака.
[уреди] Копље у средњем веку
Као и пешадинци , тако и коњаници користе и бацачко и бодно копље. Свој процват бодно бојно копље доживљава у раном средњем веку појавом Витезова. Познати су витешки турнири који су били омиљена забава у средњем вијеку, а двобоји су се изводили под строгим турнирским правилима два борца, витеза на коњу с дугачким бодним копљем које је носио витезов штитоноша. Копље је било преко 300 цм дужине и имало је карактеристичан штитник за шаку отприлике на доњој петини дужине. Витешко копље у рату је било оштрог челичног и убојитог врха, док су за турнире користили блажу варијанту заобљеног или тупог дрвеног врха које је требало само избацити противника из седла. Иако је ова варијанта "спортска" и на око безопасна, догађале су се итекако опасне, не ретко и смртоносне повреде. Током целог средњег века витезови чине срж сваке европске војске.
[уреди] Нестанак с ратне сцене и употребе
Развојем ватреног оружја коњица полако напушта бојно поље, а њихово елитно место преузимају пешадинци. Већ почетком 18-ог века развојем мускете, копље дефинитивно напушта сцену европског ратовања, мада и данас у неразвијеним крајевима света постоје народи, у Јужној Африци који се не одвајају од свог верног копља као одбране од лавова, ослонца код дугог пута или само као пастирског штапа.