Онесикрит
Из пројекта Википедија
Онесикрит из Астипалеје, ученик киника Диогена. Узео је учешће у Александровом походу на Индију, најпре као кормилар у његовој морнарици, а потом и у Неарховој експедицији. Убрзо након Александрове смрти Онесикрит је, попут још неких Александрових официра, саставио једну Александрову историју.
У том сада изгубљеном делу хтео је да Александра представи као у киничком смислу васпитаног владара, односно као „философску" природу, и да га прослави као ширитеља културе. Онесикрит је свом делу дао онај педагошко-политички карактер који је пре њега Ксенофон дао свом Кировом васпитању (в. Д. Лаертије 6, 84).
Онесикритово дело је исто тако било сродно Калистеновом, а различито од Птолемејевог и Аристобуловог, јер је у њему пуно простора било посвећено фантастично-авантуристичким епизодама, што му је донело надимак „Лажљиви". У те легендарне детаље, пре свега, иде онај о Александровој великој заинтересованости за индијске брамане, код Грка зване и гимнософисти, и посети њима приликом боравка у Индији.
Ову Онесикритову причу преносе потом многи антички писци, а потоње бројне верзије Живота Александровог су је учиниле врло популарном, да би се онда јавио и самостални мотив филозофско-аскетског живота гимнософиста уопште, независно од Александровог сусрета са њима, и постао ништа мање раширен у античкој литератури.
Налазимо га како у етнографско-историографским текстовима о далеком Истоку (Страбон), тако и у биографији, роману и теозофској књижевности (Порфирије), а нарочито је широко развијен у и иначе распричаним Филостратовим «Повестима о Аполонију из Тијане» (но ту се полазишна прича изродила у своју супротност, јер Аполоније у Индији сазнаје да Александар никада није дошао у контакт са браманима због велике забачености и изолованости у којој они живе - в. 2, 23).
Код Лукијана, гимнософисти - и иначе у сатиричарској литератури антике извргавани подсмеху због сумњивог и бесциљног аскетизма - постају погодан предмет за сатиру на рачун философско-религијског догматизма и фанатизма, уз ликове философских и верских учитеља попут Перегрина; своју познату сатиру Гозба или Лапити завршава описом туче којом се окончава пир гимнософиста позваних на једно венчање.
