Правописна начела

Из пројекта Википедија

Правописи се уређују према разним начелима. Та се начела односе на различите делове писане праксе: једна одлучују о интерпункцији, друга о великим и малим словима, трећа о растављеном и састављеном писању речи, четврта о писању изговараних гласова, и још нека. Најзанимљивија су и најважнија она четврта, а према њима се онда и класифицирају правописи појединих језика. Правописи конкретних језика готово никада нису уређени по само једноме такву начелу, али једно увек превладава и онда поједини правопис називамо по томе темељном начелу. Тако примерице на словенскоме југу у словеначком и бугарском језику превладава морфонолошко начело, па њихове правописе називамо морфонолошкима, а у српском (хрватском, босанско-бошњачком, црногорском) и македонском превладава фонолошко начело, па су њихови одговарајући правописи фонолошки. Стога ћемо приказати разна правописна начела:

[уреди] Фонетско начело

Прво је начело фонетско. По њему би требало писати објективно постојеће стварне, физичке гласове које изговарамо. Тако би се примерице у српскоме морао посебним словима писати глас н какав је у састанак (то је наш најчешћи најобичнији н, какав је нпр. у дан, данас, ноћ), други глас н у генитиву састанка (такав н имају Енглези, пишу га двословом нг, што најчешће није н + г), трећи глас у састанчити (такав н имају индијски језици), четврти у анђео, он је (такав н имају Руси). Откако се у човечанству пише, није било правописа у којем би превладавало фонетско начело, нешто јаче било је заступљено у санскртскоме правопису, али писање су у томе језику увели учени људи тек када је он већ био мртав као у Европи латински, па није било народа који би се могао бунити.

[уреди] Фонолошко начело

Док се у науци није разликовала фонетика од фонологије, правописе уређене према фонолошкоме начелу звали су фонетскима, а многи их лаици и данас тако зову. Фонологија се не бави људским гласовима као физичким појавама, него гласовима како се одражавају у свести просечнога говорника одређеног језика, па су онда за нас сви горе наведени физички различити гласови типа н једноставно глас н. Тако схваћен глас зове се фонем и пише се у косим заградама (примјерице фонем /н/). Према фонолошкоме начелу пишу се исти фонеми увек једнако. Тако ми према фонолошкоме правопису пишемо врапца иако је номинатив врабац, јер је глас п у врапца за нашу свест (а овај пут и физички) савршено једнак као п у хропца према номинативу хропац. Српски је правопис фонолошки, иако у њему има и примеса неких других начела, о чему после.

[уреди] Морфонолошко начело

Треће се начело назива морфонолошким (или ређе и дуже морфофонолошким). Према томе начелу не означују се у писму фонеми који се стварно изговарају, него се задржавају словни знаци за фонеме у основноме облику. Ако је основни облик номинатив врабац, онда по томе начелу и у генитиву треба бити врабца. Морфонолошко су начело у старијој филологији звали етимолошким (коренским), а многи га и данас тако зову, једни из незнања, други свесно ради дифамације оних који се с њима не слажу. Но то је посве другачије, следеће начело.

[уреди] Етимолошко (коренско) начело

Следеће, четврто начело, јест етимолошко (коренско). Ни оно, као ни фонетско, није до сада превладавало ни у чијем правопису. У морфонолошкоме правопису знамо да је б у врабца према врабац, т у сватба према сватови, д у сладка према сладак, и слично. Етимолошка је примеса у рускоме правопису писање наставака -ого, —его (наше -ога, -ега), иако је изговору в умјесто г, а за писање г умјесто в нема у савременом рускоме никаква разлога. Према строго етимолошком начелу ми бисмо писали дхор уместо твор.

[уреди] Историјско начело

Руско писање —ого, —его уместо -ово, —ево може се објаснити не само етимолошким него и петим начелом, историјским. А понекад је тешко разликовати и морфонолошко начело од историјскога. Тако би се, да останемо на рускоме, познато руско занемаривање акања на писму могло објаснити у неким случајевима морфонолошки (примерице писање вода уместо изговорнога вада због акузатива воду), али ипак претеже историјско начело, јер оно објашњава и оне случајеве где нема морфонолошке подршке, па за писање поток уместо изговорнога паток нема критерија доступнога просечному човјеку. Добре примере за примену историјскога начела нуди француски правопис — у њему се и данас веома често пише како се некада давно изговарало, Тако се за “100” пише цент, а данас изговара са (а = носни а).

[уреди] Арбитрарни прописи

Шесто начело није у правом смислу начело — ради се о арбитрарним прописима у неким правописима, Тако се у шпанскоме вокал i у речима увек пише i али када је сам (тада служи као везник), пише се слово u, које иначе представља глас /ј/. У рускоме правопису до 1918. писао се вокал и латиничким словом и испред вокала и испред рускога слова за глас ј, а у свим осталим случајевима нормалним ћириличким словом и (уз једну изнимку, о којој послије).

[уреди] Идеографско начело

Последње, седмо начело, идеографско, веома је ретко заступано у постојећим правописима. Оно се понекад примењује када се без икаква темеља, какви постоје у свим до сада обрађеним начелима, одређује неки начин писања искључиво према значењу у иначе посве једнаку изговору, Тако се руска реч изговарана м’ир писала с ћириличким словом и у значењу ‘мир’, а с латиничким словом и у значењу ‘свет’. То је већ споменути изузетак.

Изнесених седам начела обухватају сву правописну проблематику што се тиче представљања изговора словима. Али та се тема не исцрпљује правописом (ортографијом), ту одлучује и словопис (графија) појединога језика.