Препад на Сент Назер
Из пројекта Википедија
Операција Чериот била је британски напад на докове у Сент Назеру у окупираној Француској, која се одиграла у ноћи 28. марта 1942. год. током Другог светског рата. Операцију су извели Британска краљевска ратна морнарица и командоске јединице под окриљем Комбинованих операција Луиса Маунтбатена.
Садржај |
[уреди] Сент Назер
Постојало је више разлога за напад на Сент Назер. Главни циљ био је највећи суви док на Атлантској обали, способан да прими највеће ратне бродове Немачке ратне морнарице. Британци су страховали да би немачки бојни брод Тирпиц могао да започне операције у Атлантику користећи Сент Назер као своју базу. Суви док је изграђен у периоду 1924-28 како би могао да прими највећи француски путнички брод Нормандију, због чега је често називан и Нормандија док. Био је 350 m дугачак и 50 m широк. На једном делу био је спојен са Пеноа басеном, а другим делом је излазио на ушће уставе на доку су биле 51 m дугачке и 11 m широке и биле су конструисане од шупљих челичних секција.
Поред сувог дока у луци се налазио и нови подморнички басен са шест огромних хангара који је изградила немачка организација Тот. Са морем је био повезан преко два улаза на којима се се налазиле уставе. Један улаз се налазио непосредно уз Нормандија док, а други се налазио на улазу у предњу луку која је изграђена 1907. год.
Немачка одбрана у Сент Назеру била је друга по снази у западној Француској, одмах после Бреста. Обе стране ушћа биле су утврђене и поседнуте од стране 280. батаљона поморске артиљерије (под командом Еда Дикмана) и 22. поморског противавионског батаљона (под командом Ц.Ц. Мекеа). На северној обали налазила су се четири топа од 150 mm, четири топа од 170 mm и четири топа калибра 75 mm у Шемулану, југо-источно од Сент Назера: четири топа од 88 mm и десет топова калибра 20 до 40 mm у Вије Мартену ближе Сент Назеру; мало даље, у Ла Булеу налазила су се четири топа од 105 mm и два железничка топа калибра 240 mm. На ушћу, преко пута Сент Назера налазила су се четири топа од 75 mm код Сент Гилде, још четири код Л Поантоа и десет или више топова од 20 mm код Миндина. У самом реону луке налазило се око 30 једноцевних топова од 20 mm, два четвороцевна топа од 20 mm, око петнест топова калибра 40 mm ипротивавионски брод Шпербрехер 137, који се налазио у близини нове луке. Јаке снаге против-авионске одбране налазиле су се и у самом граду. Немачке радарске станице налазиле су се код Л Кроисија и Сент Марка, а сви немачки одбрамбени положаји били су опремљени рефлекторима. Посаду утврђених положаја чинило је око 1.000 војника, а у граду се налазило још око 5.000 војника из борбених и радних јединица. Изузимајући подморнице, поморске снаге у граду биле су ограничене на десет миноловаца, четири мала брза брода и четири торпедна чамца.
[уреди] Британски план
План за напад који су сачиниле Комбиноване операције ослањао се у великој мери на ефекат изненађења. Флотила бродова са плитким газом требало је да великом брзином заплови дуж ушћа, док би пажња одбране била привучена бомбардерским нападом. Брод напуњен експлозивом требало је да се забије у уставу на улазу у Нормандија док и да га уништи темпираном експлозијом. Командоске јединице имале су задатак да се искрцају у реону луке и да униште 24 циља и да се затим повуку ка бродовима који би их евакуисали на сигурно. У првој фази планирања било је предложено да се поморске снаге сачине од једног разарача натовареног експлозивом и осам моторних баржи, али су коначне поморске снаге употребљене за напад биле сачињене од једног разарача, шеснест баржи, једне топовњаче и једног торпедног чамца.
За екслозивни брод изабран је застарели разарач ХМС Кемпбелтаун. Овај брод, који је у америчкој ратној морнарици носио име УСС Бучхенен, предат је Великој Британији у оквиру споразума Разарачи за базе. Кемпбелтаун је грубо модификован како би личио на немачки разарач класе Мове. Целокупно главно наоружање, као и сав непотребан терет, уклољени су са брода како би имао што плићи газ. Од главног наоружања је задржан само један топ од 12 фунти и осам топова Оерликон калибра 20 mm. Екслозив је постављен у трупу брода, одмах иза предњег топа. Састојао се од 24 дубинске бомбе Марк VII оклопљене челиком и бетоном. Брод је требало да удари у уставу и да затим буде онеспособљен како Немци не би могли да га уклоне пре експлозије. Команда над Кемпбелтауном поверена је поручнику С.Х. Битију, а посада брода је смањена на 75 чланова.
Моторне барже Фермил, класе Б, биле су 34 m дугачке и 5.9 m широке. Погонила су их два бензинска мотора снаге 650 КС. Направљене од махагонија, биле су веома слабо оклопљене и изузетно осетљиве на ватру и на оштећења на ћудљивом хирауличном систему за управљање. Биле су наоружање топом Оерликон калибра 20 mm за противваздушну одбрану и са четири митраљеза Луис (први пут употребљених у Првом светском рату). Иако је стандардна посада баржи износила 12 морнара, током Операције Чериот, на свакој баржи налазило се и по 15 командоса.
Моторна топовњача МГБ 314 придодата је као комадни брод поморских снага ангажованих у операцији. Такође Фермил брод класе Ц, иако незнатно мања од баржи, топовњача је имала погонску групу састављену од три мотора снаге, сваки по 850 КС, који су покретали засебне пропелере што је броду пружало брзину од око 30 чворова (56 km/h). Била је наоружања са једним аутоматским двофунташем на прамцу, једним полуаутоматским двофунташем на крим и са два митраљеза калибра 12.7 mm на боковима. Такође је била опремљена са неупотребљивим радарским системом и прилично корисним сонаром.
Воспер моторни торпедни чамац МТБ 74 је био посебан брод. Био је модификован да носи специјална експлозивна пуњења тежине 1.000 kg са одложеним дејством, смештена у торпедне цеви које су биле постављене високо на прамцу како би могле да дејствују преко торпедних мрежа. МТБ 74 је био наоружан са два Хочкинс митраљеза. Његових пет мотора снаге преко 3.500 КС омогућавало му је да развије брзину од око 45 чворова (83 km/h) али је потрошња горива била толика да је морао да буде шлепован од стране другог брода непосредно до пред сам циљ. Сви бродови који су учествовали у акцији били су офарбани у посебну нијансу љубичасте боје названу „Плимут розе“, која је требало да смањи њихову видљивост под светлима рефлектора.
Пратњу поморске групе чинила су два британска разарача класе Хант, ХМС Атертон и ХМС Тиндејл који су групу допратили скоро до самог циља.
У нападу је укупно учестовало 611 људи. Поморски командант је био Р.Е.Д. Рајдер док су јединице командоса биле под вођством пуковника А.Ц. Њумена. Јединице командоса су биле подељене у три групе од којих је једна била на разарачу Кемпбелтаун док су друге две биле на моторним баржама. Свака група командоса је била подељена на групе задужене за постављање експлозива и заштитне групе. Групе задужене за уништавање носиле су око 30-40 kg експлозива, маљеве и секире. Због велике количине терета који су носиле, групе за уништавање биле су наоружање само пиштољима. Заштитне групе, које су биле задужене да их штите током постављања екслозива, биле су наоружање ручним гранатама, Томпсонима и Бреновима.
Бомбардерска група која је требало да изведе диверзиони напад на луку и град била је састављена од 35 бомбардера Витворт Витли и 25 бомбардера Викерс Велингтон. Међутим, број расположивих бомбардера значајно је смањен због потреба Бомбардерске команде као и због Черчиловог настојања да избегне велики број цивилних жртава међу француским становништвом.
[уреди] Путовање
Бродови су напустили Фалмут 26. марта 1942. год. Планом операције било је предвиђено да се разарач Кемпбелтаун забије у уставу на улазу у док 28. марта у 01.30. Флотила се запутила југо-западно, а затим ка западу заузевши формацију врха стреле која је била најповољнија за одбрану од немачких подморница. Осим кратког сусрета са немачком подморницом 27. марта, бродови су непримећено наставили путовање да би изујутра 27. марта скренули источно, а затим продужили северо-источно у правцу ка циљу. Једна моторна баржа је због квара на мотору била принуђена да се врати у Енглеску. На прилазу Сент Назеру флотила је променила формацију. Моторне барже кретале су се у две колоне док се у средини налазио разарач Кемпбелтаун. На челу формације налазила се моторна топовњача. Да би избегла рано откривање, флотила се уместо главним каналом запутила плићацима који су се налазили мало западније. Приликом проласка кроз плићаке разарач Кемпбелтаун је замало избегао насукавање.
[уреди] Напад
Бомбардерски напад који је требало да одвуче пажњу бранилаца, био је слабог ефекта и само је повећао будност немачких јединица. Упркос томе, британски бродови су успели да приђу веома близу луке пре него што је на њих отворена ватра. Флотила је први пут опажена у 01.15 али је први рефлектор упаљен тек у 01.22 када су британски бродови били на мање од 3 km од луке. Британци, који су емитовали немачки позивни знак на морзеовој азбуци, успели су да добију још 5 мин тако да су Немци отворили ватру тек у 01.28. Највећи брод флотиле, разарач Кемпбелтаун, привукао је најјачу ватру бранилаца али је упркос бројним жртвама успео да се, при брзини од 37 km/h забије у 01.34, у јужну уставу на улазу у Нормандија док смрскавши при томе више од 12 m прамчане конструкције. Детонатор са одложеним дејством подешен је непосредно пре него што је на брод отворена ватра. Одмах по удару, са брода се искрцало седам група командоса који су успешно уништили циљеве у близини Нормандија дока и оштетили северну уставу. Након успешно извршеног задатка, групе командоса са Кемпбелтауна повукле су се ка доку одакле је требало да буду евакуисане. Тек тада им је постало јасно како је прошао остатак групе.
Седамнест мањих бродова, иако су привукли слабију непријатељску ватру, било је знатно рањивије од разарача. За само четири минута, у оквиру којих је Кемпбелтаун успео да се забије у јужну уставу, потопљено је осам моторних баржи. Командоси, који су се налазили на погођеним баржама, спас су потражили у води. Већина њих се удавила или је изгорела у пожару који је захватио гориво из погођених бродова. Губици у људству на погођеним баржама износили су преко 80 % док је скоро сваки преживели био лакше или теже рањен. Заслепљени у мраку од стране рефлектора, неколико баржи промашило је места за искрцавање због чега су морали да се под тешком ватром враћају на предвиђено место. МТБ 74 је успешно испалио своја модификована торпеда на устави старог улаза и успео је да се врати на пучину евакуишући половину посаде Кемпбелтауна. Само неколико јединица командоса искрцало се са баржи у близини старог мола одакле су очекивали да буду евакуисани. Неоштећене моторне барже покупиле су преживеле из воде и под заштитом димне завесе, запутиле су се ка излазу из канала остављајући око стотину командоса на доковима. МГБ 314 је била задњи британски брод који је напустио ушће са палубама препуним рањених командоса. Два члана посаде топовњаче, Севиџ и Смит, који су погинули током операције, посебно су се истакли неустрашиво рукујући изложеним топовима калибра 37 mm.
[уреди] Повратак на море
Британски бродови који су успели да напусте ушће упутили су се ка локацији удаљеној 46 km од Сент Назера, на којој је требало да се сусретну са разарачима из пратње. У ширем делу канала нашли су се под дејством тешке немачке артиљерије смештене дубље у копну. Немачка артиљерија успела је да уништи још једну моторну баржу и МТБ 74 који су превозили велики број рањеника. Командоси и морнари који су погинули приликом потапања ова два пловила чинили су скоро половину укупних британских губитака. Око 05.30, немачки торпедни чамац Јагуар, под командом Ф.К. Паула, напао је моторну баржу која је превозила 28 командоса и чланова посаде. У намери да зароби брод, немачки капетан је издао наређење да се употреби само оруђе малог калибра. После ского сат времена борбе и 20 рањених и погинулих војника, британци су се предали. Наредник Т.Ф. Дурант, који је током ове борбе руковао Луис митраљезом, постхумно је одликован Викторијиним крстом.
Четири британска брода успела су да стигну на место састанка са разарачима. Два су одмах напуштена због тога што су била тешко оштећена док су друга два напуштена недуго затим када су британски разарачи нападнути из ваздуха. Три моторне барже које су промашиле место састанка саме су се вратиле у Фалмут.
[уреди] Битка на доковима
Британски командоси који су остали на доковима започели су жестоку борбу са немачким јединицама које су око 02.00 почеле да улазе у реон докова. Британци, који су у међувремену одбили позив на предају, прегруписали су се међу складиштима и кренули у пробој ка мосту који је водио у град, одакле су се надали да ће успети да се пробију у унутрашњост.
Остављајући траг сачињен од мртвих и рањених, британски командоси успели су да се пробију преко моста у град где су избили на Стари градски трг (fr: Place de la Vielle Ville). Међутим, њихови губици су били велики. Тек је сваки четврти командос избегао рањавање. У тренутку британског пробоја у град су почели да пристижу оклопна возила и војници 679. моторизоване бригаде Вермахта. Британци су одбачени назад у град у којем су потражили склониште. Немци су опколили град, блокирали све излазе и зауставили саобраћај, а затим су почели детаљни претрес града, од куће до куће. До 10.00 часова скоро сви Британци су били заробљени или убијени. Британски заробљеници, њих око 200, сакупљени су у Ла Булеу, одакле су упућени у заробљенички логор Сталаг 133. Пет британских командоса, који су избегли заробљавање, успело је да се пробије све до Гибралтара. Британски губици износили су 169 војника, док су немачки губици износили 42 погинула и 127 рањена.
Поред Дуранта, Викторијиним крстом одликовани су Бити, Њумен, Рајдер и Севиџ.
[уреди] Епилог
Експлозив на Кемпбелтауну је требало да експлодира најкасније око 09.00. Немци су претражили брод али нису открили експлозив који је експлодирао тек у 10.35. Приликом експлозије, која је потпуно уништила уставу на улазу у Нормандија док, погинуло је око 250 немачких војника и француских цивила. Разлог за закашњење детонације никада није установљен. (За активирање екслозивног пуњење на Кемпбелтауну употребљен је детонатор на бази киселине који је познат по непоузданости и по томе што често активира екслозив знатно раније од предвиђеног времена.)
Екслозивна пуњења које је поставио МТБ 74 у близини старог улаза, експлодирала су 30. марта 1942. год. како је и било предвиђено. Екслозија је узбунила немачки гарнизон и изазвала општу панику због чега су немачки војници отворили ватру не само на француске цивиле већ и на сопствене људе. У току узбуне коју је изазвала екслозија убијено је 16, а рањено 30 француских цивила. Касније је око 1.500 француских цивила ухапшено и пребачено у логор Савињи.
