Рогожарски ИК-3

Из пројекта Википедија

Прототип авиона Рогожарски ИК-3.

Рогожарски ИК-3 је био најбољи југословенски ловачки авион који је икада произведен. Иако је непосредно пред почетак Другог светског рата спадао у сам врх светске ловачке авијације, његова производња и увођење у наоружање каснила је због кратковидости политичких и војних струкура због чега је у борбама током Априлског рата учествовало само шест авиона овог типа. Упркос томе ИК-3 се показао као равноправни противник у сукобу са немачким Месершмитима.

[уреди] Развој

Ловачки авион ИК-3 настао је током тридесетих година 20. века као резултат приватног подухвата инжењера Љубомира Илића, Косте Сивчева и Слободана Зрнића који се тиму прикључио у фази израде статичких прорачуна и пројектовања конструкцијских решења.

Документација ИК-3 је предата на усвајање Команди вазухопловства половином 1936. год. али је због неповерења у домаће конструкторе уговор за израду прототипа потписан тек у марту 1937. год. Израда прототипа поверена је фабрици авиона Рогожарски која је имала великог искуства у изградњи авиона дрвене конструкције што је омогућавало квалитетну израду крила и стабилизатора ИК-3 који су израђивани од лепенке.

Први прототип авиона ИК-3 који је полетео у пролеће 1938. године био је опремљен мотором на водено хлађење Хиспано Суиза 12Y-29, снаге 920 КС и био је наоружан са једним топом калибра 20 mm, који је тукао кроз главчину елисе и са два митраљеза ФН-Браунинг изнад поклопца мотора. Труп је био направљен од челичних цеви покривених шпер плочом и платном, док је конструкција крила била дрвена, покривена шпер плочом са закрилцима металне конструкције покривеним платном и увлачивим стајним трапом. Авион је представљао комбинацију карактеристика британског Хокер Харикена и немачког Месершмита Ме-109 али је по својим перформансама и спољашњем изгледу највише личио на француског ловца Моран-Солние МС-406 који је имао исти мотор као ИК-3 али је постизао за око 40 km мању брзину.

Први пробни летови извршени крајем маја 1938. године показали су да су предвиђања конструктора у погледу основних особина авиона у потпуности остварена. ИК-3 је летео максималном брзином од 527 km/h што је за дату снагу мотора представљало одличан резултат чак и у међународним размерама. У испитивању летних карактеристика прототипа учествовало је пет пробних пилота и сви су дали позитивну оцену. На основу позитивних резултата испитивања донета је одлука да се почне са серијском производњом али је она стопирана када се 19. јануара 1939. године, срушио прототип авиона ИК-3 којим је управљао капетан Покорни. Капетан Покорни је сувише нагло изводио авион из стрмог обрушавања што је довело до изненадног попуштања крила због преоптерећења авиона. Авион се срушио у реку, а пилот је погинуо. После несреће Врховна команда ваздухопловства је захтевала да се спроведу додатна аеродинамичка и статичка испитивања и испита узрок несреће. Истрага је показала да је до несреће дошло због грешке пилота и да конструкција задовољава предвиђене захтеве чврстоће. Због веће сигурности ипак су појачани најоптерећенији делови крила. Одлука о изради прве серије је потврђена, али је без потребе изгубљено неколико драгоцених месеци.

Нови серијски ИК-3 донекле се разликовао од протитипа. Серијски ИК-3 имао је уграђено непробојно ветробранско стакло, клизни поклопац кабине са додатним металним оквирима, боље обликовани задњи део трупа и чешку верзију мотора Хиспано-Суиза, Авиа Х.С. 12Y. Прва серија од 12 авиона израђена је такође у Рогожарском, и првих шест ИК-3 испоручено је до краја марта 1940. године. Других шест предато је војном ваздухопловству до краја јула. Даљим програмом серијске производње било је предвиђено да се у току 1941. и 1942. године изради укупно 48 авиона. У тренутку немачког напада, у фабрици је била у изради серија од двадесет и пет ИК-3 која је требало да буде испоручена до краја 1941. године.

Конструкторски тим Илић, Сивчев, Зрнић, планирао је производњу побољшане верзије авиона ИК-3. У ту сврху исипитивана је могућност уградње јачег мотора. Првобитно је планирано да се у авион угради мотор Хиспано-Суиза 12Y-51, снаге 1.100 КС, али је због пада Француске овај мотор постао недоступан. Због тога је разматрана могућност уградње немачког мотора Дајмлер-Бенц ДБ 601А. У том циљу један овакав мотор уграђен је у британски ловачки авион Хокер Харикен који је по лиценци произвођен у Југославији. Резултати су били изузетни, али је рат спречио даљу реализацију модернизације ИК-3. У исто време у један ИК-3 уграђен је британски мотор Ролс-Ројс Мерлин III снаге 1.030 КС. На овом авиону, који је по перформансама био раван са немачким Месершмитом Ме-109 Е, током Априлског рата летео је најуспешнији пилот ЈКРВ, наредник Милисав Семиз, чији је серијски ИК-3 тешко оштећен 7. априла, приликом слетања на Земунски аеродром.

Дванаест авиона ИК-3 из прве производне серије распоређени су у 51. ловачку групу из састава Шестог ловачког пука Прве ваздухопловне ловачке бригаде. До почетка Априлског рата један ИК-3 изгубљен је у ваздушној несрећи која се догодила 6. септембра 1940. године када је погинуо капетан Антон Ерцигој.

[уреди] ИК-3 у Априлском рату 1941. год.

Ловачки авион ИК-3 из прве производне серије.

Свих 12 произведени авиони ИК-3 предати су 51. ловачкој групи која се налазила у саставу 6. ловачког пука који је током Априлског рата био задужен за одбрану Београда. 51. ловачка група била је састављена од 161. и 162. ловачке ескадриле које су биле стациониране на аеродрому Земун.

У тренутку избијања Априлског рата, у наоружању 51. ловачке групе налазило се 6 борбено способних авиона ИК-3, од укупно 12 колико је испоручено. Један авион изгубљен је у ваздушној несрећи, два су се налазила на редовном сервису у фабрици Рогожарски, два су се налазила на сервису у пуковској радионици, а један је био на модификацији.

У борбама изнад југословенске престонице учествовало је 6 авиона ИК-3 чији пилоти су након фингираних борби са југословенским Ме-109 Е-3 имали прилику да стечена искуства искористе у борби против немачке Луфтвафе. Иако је ИК-3 био спорији од Ме-109, био је знатно покретљивији због чега је развијена посебна тактика за борбу против немачких ловачких авиона. Због веће покретљивости ИК-3 југословенски пилоти упуштали су се у борбу са немачким Месершмитима изводећи читав низ спојених заокрета. Због мањег радијуса окретања ИК-3 немачки пилоти који би се упустили у борби, после неколико заокрета нашли би се на нишану југословенских пилота. Упркос великом броју погодака које су постигли југословенски пилоти, број оборених немачких авиона био је релативно мали због тога што југословенски авиони нису били наоружани запаљивом муницијом.

После првог дана рата 161. и 162. ловачка ескадрила имале су само три борбено способна авиона ИК-3. 7. априла авион наредника Милисава Семиза тешко је оштећен али је пилот успео да слети на Земунски аеродром. Истог дана стављен му је на располагање ИК-3 који је био на модификацији у фабрици авиона Рогожарски. Преостали авиони ИК-3 прелетели су заједно са осталим авионима 6. ловачког пука на аеродром Велики Радинци, где су их посаде, због приближавања Немаца, спалиле у зору 12. априла.

Наредник Милисав Семиз, који је током Априлског рата летео на ловачком авиону ИК-3, био је најуспешнији пилот-ловац Југословенског краљевског ратног ваздухопловства са четири непотврђене ваздушне победе.

Југословенски пилоти који су летели на ловачким авионима ИК-3, постигли су током Априлског рата 11 непотврђених ваздушних победа уз губитке од четири оборена ИК-3 и три које су њихове посаде уништиле на земљи како не би пали непријатељу у руке.