Светлана Велмар-Јанковић
Из пројекта Википедија
Светлана Велмар-Јанковић (Београд 1. фебруар 1933) је српска књижевница и дописни члан САНУ.
После рата похађала је Четврту женску гимназију. Француску књижевност студирала је код др. Миодрага Ибровца и др. Николе Банашевића, a латински језик је изучавала под надзором др. Мише Ђурића. Прво је радила као новинар y „Дечијој штампи“ па после као секретар и уредник часописа „Књижевност“. Затим je уређивала библиотеке за прозу и есеје домаћих писаца y „Просвети“.
Објавила je романе Ожиљак, Лагум, Бездно, Нигдина, Востаније, збирке краћих и дужих прозних дела Дорћол, Врачар, Гласови, књиге есеја Савременици, Уклетници и Изабраници, драме Жезло и Кнез Михаило, приче за децу под насловом Књига за Марка, први део аутобиографске прозе Прозраци и молитве Светилник. Од бројних књижевних награда издвајају се награде „Исидора Секулић“, „Иво Андрић', награда за најчитанију књигу Народне биолиотеке Србије и НИН-ов награда.
Париски часопис Lire ставио је 1997. године роман Лагум (који je париски издавач Phébus издао под насловом Dans le noir, y преводу Алена Капона) на десето место међу 20 најбољих књига домаћих и страних писаца објављених y тој години y Француској. Роман je биo y најужој конкуренцији за награду „Фемина“ и проглашен je „малим ремек-делом“.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је на изборној Скупштини 2. новембра 2006.
