Себар
Из пројекта Википедија
Себар је био зависни сељак у средњовековној српској држави. Себар је морао господару (владару, властелину или цркви) да даје неколико врста ренте. Према врсти односа и посла којим су се бавили себри се деле на: меропхе, влахе, занатлије, сокалнике (послуга) и отроке (робове). У Душановом законику прецизно је одређен правни положај себара.
У старим документима појам себар је означавао и простог, неуког човека.
Меропах је био зависни сељак у средњовековној Србији. Меропахе су називали и сербљи, земљани људи, људи властелисци. Били су обавезни да раде за свог господара и да му дају натуралну ренту. У Душановом законику одређене су обавезе меропаха: да раде за господара 2 дана недељно, да му косе сено, окопавају виноград, да годишње дају "цареву перперу" (новац) и да им се ништа више преко закона не одузима.
Меропах није смео да напусти земљу коју је обрађивао. Међутим, Законик им омогућава да се суде с господаром и царем уколико су захтеви господара у погледу рада и давања већи но што је то прописано.
У средњовековној српској држави власима се назива номадско становништво које се бавило сточарством Душанов законик помиње обавезе влаха (као и Законик цетињских влаха). Власи током времена постају друштвени слој који има посебан третман, није оптерећен феудалним даћама, већ плаћа одређени годишњи порез.
Повлачењем дела српског живља испред Турака у XV в. у хрватске крајеве, те увећањем броја Срба који постају доминатно становништво у Далмацији и њеном залеђу, као и источној Славонији, и стварањем Војне крајине проширио се назив Власи, јер су они сами себе тако звали, ти "Срби" у Војној крајини. У време турских ратова и окупације каурин је увредљив назив за православца.
Овај појам не треба мешати са: називом за омању скупину народа романизованог порекла, које се бави сточарењем, Власима. Такође, становништво романског порекла у далматинским градовима називало је брдске пастире и сеоско становништво уопште, Власима.
Сокалници, називају се још и Серви, зависни сељаци у средњовековној српској држави. Поред нешто мањих обавеза од меропаха серви су обавезни да раде на имању свог господара и да као послуга обављају различите послове: пренос робе, да прате господара на путовању, да раде на поправкма зграда, или пак да раде у кухињи. Број серва у односу на меропхе био је мали.
Отрок је био роб у средњовековној српској држави. Отроци су били својина коју је господар могао да отуђи. Према Душановом законику отрок — хришћанин није могао бити продат нехришћанину. Отроци су били наследна својина, али се нису могли поклонити као мираз. Временом отроци постају меропси, зависни сељаци; добијају земљу на уживање са свим осталим обавезама које испуњавају према свом господару.
